Piter Brojgel Stariji, Seoski ples, 1568. (Izvor: Wikipedia)
Izgleda da baš ovo vreme, kao i društvene i političke prilike, stvaraju izvanredan povod da se setimo jednog davnog događaja koji se desio na tlu Francuske. Pored ostalog, ta priča je zanimljiva, jer zapravo liči na bajku.
Naime, pre pola milenijuma, sredinom jula 1518. godine, u gradu Strazburu u Francuskoj, jedna žena izašla je na ulicu i počela da igra. Po svoj prilici, igrala je tako upečatljivo, da je taj trenutak ostao i zabeležen kao svedočanstvo. Zvuči neverovatno, ali ni nekoliko dana kasnije, pomenuta žena nije prestajala da igra. U roku od jedne nedelje, ulicama alzaškog grada plesalo je kao u transu bar stotinak ljudi! Možda bi uzrok ovoj plesnoj ekstravaganciji trebalo tražiti u nadaleko čuvenom alzaškom vinu? Ne. Tadašnje gradske vlasti gledale su na ovu pojavu kao na neobjašnjivu stvar. Nije pominjan takav prizemni uzrok kao što je vino. U stvari, događaj je opisan kao „plesna groznica“. Preovladalo je mišljenje da će se i plesači i svirači koji su pratili ljude obuzete ovom „groznicom“, odnosno, nadahnjivali ih ritmom i melodijom – svakako umoriti. I prestati.
Ništa od toga nije se desilo. Sledećih mesec dana u centru Strazbura okupilo se četiri stotine plesača koji su se vrteli, skakućući u ritmu doboša. Sada se zaista moglo govoriti o pravoj groznici ili transu, pomami. Jer, oni čije je srce bilo slabije, počeli su da padaju od iznemoglosti. I umirali su. Nekoliko nedelja kasnije, broj mrtvih postao je zabrinjavajući. Stoga su neki igrači počeli da se razilaze. Preostale su silom zaustavili. Pojedini su i zatvoreni.
U prvi mah, gradski oci su pomislili da su ljudi otrovani. Da su pojeli takozvanu „rogatu raž“, žitaricu koju je napao parazit, a u stanju je da pomuti ljudsku svest. Naučnici danas odbijaju tu i slične pretpostavke o otrovima. Jer, da je bilo tako, onda bi bio zaustavljen dotok krvi u ekstremitetima. I ko bi onda mogao uopšte da igra? Teško bi se i kretali.
Razmišljalo se i o sekti. Tačnije, jeresi. Veštičarenju. Da je sve bila svojevrsna bahanalija, odnosno deo nekog nepoznatog obreda. I ova pretpostavka je odbačena, budući da je zabeleženo kako su igrači plesali protiv svoje volje. Neki su molili posmatrače da im pomognu ne bi li prestali.
Šta o toj davnoj „plesnoj kugi“ kažu današnji istoričari i antropolozi? Tvrde da je reč o masovnoj histeriji. Tvrde takođe da događaj koji se desio u Strazburu pre pet stotina godina, nije jedini. Bilo ih je i pre, a i posle. Razlog se navodno krije u snažnom emotivnom stresu. Te 1518. godine ljudi su u Strazburu teško živeli. Vladalo je siromaštvo, a nestašice pogađale dobar deo stanovništva, baš kao i zarazne bolesti. Epidemije i smrti. Vladala je posebna vrsta duhovne nesigurnosti. Martin Luter je upravo u to vreme na vratima Strazburške katedrale okačio svoje Teze i otpočeo borbu protiv katoličanstva. Ljudi nisu znali kome da se okrenu. Odatle, smatraju, potiče masovna histerija, poznata i kao kolektivno opsesivno ponašanje, uverenost da svi pate od iste boljke.
Masovna histerija obično i počinje kao jedan, jedinstveni slučaj. Posle doživljenog snažnog stresa, osoba počinje da oseća bolove u glavi, obuzimaju je grčevi, javlja se nagon za povraćanjem. U pomenutim uslovima, oni koji se nađu oko te osobe, podležu istim simptomima, odnosno veruju da pate od iste „bolesti“. Plodno tlo za širenje ovog sociopsihološkog fenomena su škole, fabrike, dakle, svuda gde ima više ljudi sa sličnim problemima.
Poznat je slučaj koji se 1962. godine koji se zbio u Tanganjiki, danas delu Tanzanije. U zoru 30. januara, nekoliko učenica iz grada Kašuaša počelo je da se smeje. Njihov smeh bio je zarazan. Vrlo brzo se cerekalo devedeset petoro od sto pedeset devet učenika škole. Imali su između 12 i 18 godina. Istovetni simptomi (takozvano cepanje od smeha) javljali su se sledeće dve nedelje! Učenici nisu mogli da prestanu da se kikoću. Padali su na pod i previjali se od smeha. Uprava je bila prinuđena da na kratko vreme zatvori školu!
Prema mišljenju psihologa, bio je to odličan primer kolektivne histerije. Trebalo bi imati u vidu da je Republika Tanganjika poslednjih dana 1961. godine izvojevala nezavisnost od Velike Britanije. Čini se da su zbog toga rasla očekivanja i u okviru škole. I nastavnici i roditelji zahtevali su od đaka da vrlo brzo ostvare njihove snove. Što je pritisak bivao jači, rasla je i napetost. Đaci su naposletku našli oduška: valjali su se od smeha.
Za kraj ostaje da se upitamo: šta bismo više voleli? Da igramo ili da se smejemo? Svakako ovo drugo. Manje je naporno. U nadi da taj oblik kolektivnog opsesivnog ponašanja nije rezervisan samo za decu.
