Duševno bolesni Gito, ubica predsednika SAD, rad Mirijam Lezli, izvor: Wikipedia
Mirne duše možemo da zaključimo da smo se, dobrim delom, pretvorili u psihijatre amatere. Na svakom koraku, tiše ili žučnije rasprave o tome ko jeste, a ko nije normalan. I kome bi, bez ustezanja i dvoumljenja, trebalo navući ludačku košulju. Jasno, ova psiho-groznica nije baš bez povoda, to lako uočavamo i mi amateri. Život nam se pred očima i neskriveno pretvara u pravu ludnicu. Jedno je sigurno: malo je psihijatara i psihologa na ovoliko duševno posrnuli narod. Stoga je zgodna prilika da se podsetimo nekih osobenosti ljudske duše koje su takoreći do nedavno smatrane psihičkim bolestima. Više nisu. Sada vladaju neke druge, o kojima nećemo ovom prilikom.
Dogodilo se to 1869. godine kada je američki lekar Džodž Miler Bird uočio, ili, „izmislio“ neurasteniju, odnosno – nervni slom. Taj poremećaj je podrazumevao mnogo toga: umor, depresiju, razdražljivost, glavobolju, seksualne poremećaje, pa i različite probleme u varenju. Bird je verovao da je reč o posebnoj, „američkoj nervozi“, posledici prebrzog gradskog života. Šta bi danas rekli na ritam života iz 1869. godine? Ha ha ha! Zato je i lek bio jednako bezazlen: ko pati od „američke nervoze“ pa „zaradi“ nervni slom, treba da beži iz grada. Jasno, do kraja veka, ovaj izraz nestao iz udženika za psihologiju. Danas se govori o različitim tipovima neuroze, a kada za nekoga kažemo da je neurasteničan, onda mislimo na osobe koje često menjaju raspoloženje i imaju nastupe besa.
Verovali ili ne, sve do sredine osamdesetih godina prošlog veka, homoseksualnost je bila posmatrana kao mentalni poremećaj. Tek 1986. godine homoseksualnost je precrtana iz Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje koji od 1952. godine objavljuje Američka psihijatrijska asocijacija. U njemu se nalaze zabeleženi i klasifikovani mentalni poremećaji i kriterijumi za uspostavljanje dijagnoza. Koristi ce u celom svetu. I napokon, od 1990. godine, ko god se protivi odluci povodom homoseksualizma, smatra se da deluje izvan granica svetske naučne zajednice.
I autoerotizam, odnosno, samozadovoljavanje nekada je smatrano bolešću psihe. Tek 1968. godine, ova „praksa“ izbačena je iz pomenutog Priručnika kao mentalni poremećaj. Smatrano je, naime, da samozadovoljavanje u razdoblju puberteta dovodi do potpune zavisnosti od masturbiranja u odraslom dobu.
Iako se izraz histerija i dalje previše slobodno koristi za opis ponašanja u kojem je izražena nervoza, ona se više ne smatra bolešću u pravom smislu te reči. Izraz je korišćen u 19. veku kako bi odredio određeni tip vrlo intenzivnih napada, najčešće kod žena (kao što je poznato, taj termin potiče od grčke reči hysteron – materica). Početkom 20. veka, histerija je predstavljala rešenje za mnoge neobične načine ponašanja, kako kod žena, tako i kod muškaraca. Sve dok lekari nisu došli do tačnog objašnjenja koje glasi: „post traumatski poremećaj izazvan stresom.“
Stolećima je smatrano da pun Mesec pojedine ljude dovodi do ludila. Čak je i Aristotel verovao da je ljudski mozak osetljiv na plimu i oseku. Mnogi ljudi i danas smatraju da pun Mesec utiče na ponašanje, broj samoubistava i ubistava, kao i saobraćajnih udesa. Da nivo melatonina, hormona sna, opada u vreme uštapa, kada se i srčani ritam menja. Međutim, nema pravih naučnih potvrda za ove i slične teorije o povećanoj želji za alkoholom („Pun Mesec – prazna boca“), saobraćajnim nezgodama i kriminalnim delima. Izvesno je da je Mesec svakako imao veću ulogu onda kada gradovi nisu bili osvetljeni veštačkom svetlošću. Zato su i priče o njegovom uticaju na mentalno zdravlje ljudi delovale tako snažno.
Bolest morala pominjala se od 1835. godine kao jedan oblik poremećaja savesti. Osobenostima „bolesti savesti“ smatrane su takozvane perverzne misli i impulsivnost, naoko, bez narušene inteligencije i smisla za rasuđivanja. Bolest morala je dijagnostifikovana i lečena do 1881. godine uz veliki odjek u javnosti: smatralo se da je od nje oboleo Čarls Gito, ubica američkog predsednika Džejmsa Garfilda. Već 1881. godine – promena; izraz psihopatija ulazi u upotrebu. Mnogi psihijatri smatraju da je stara „bolest morala“ prethodnica onoga što danas nazivamo poremećajem ličnosti.
Viktorijansko doba nije bilo lako za žene: na primer, i lekari su govorili da svaka četvrta dama pati od napada ključanja i jarosti, žara, ili već kako bi se taj „poremećaj“ nazvao. Šta je tačno podrazumevao? Pre svega, značilo je da neprijatna „bolest ključanja“ obuzima žene sklone samostalnom životu. Njihove glave bile su, jednostavno rečeno, obuzete bolesnim raspoloženjem. Dakle, ni uzbuđenje, ni melanholiija. Već sve zajedno. Bolest je prema mišljenju viktorijanskih lekara, menjala karakter žene. Posebno onih koje su se opirale zadatim okvirima ponašanja. One bi „ključale“ i postajale „različite“. Bolesne. Razume se, izraz je iščezao. Pojavio se PMS, ali se ne smatra bolešću.
Poremećaj neodgovarajuće ličnosti tek od 1980. godine prestao je da se smatra bolešću. Osobe koje su patile od ovog poremećaja, ostajale bi u okrilju porodice jer se mislilo da nikada neće uspeti dovoljno da se uključe u društvo, budu odgovorne za svoj život i postupke. Verovalo se da postoje ljudi koji su emotivno i fizički nespremni za život. Oni kojima nedostaje sigurnost u rasuđivanju. Neprimerenost ličnosti više nije bolest. Neka se i oni snalaze kako znaju i umeju. Kada mogu ovi koji se svima ukazuju kao potpuni bolesnici, mogu i drugi, tek malo duševno posrnuli.
