Padala je magla. Već u kasnim popodnevnim časovima nad Minhenom nije mogao videti prst pred okom. Firer je stoga odlučio da održi govor pola sata ranije nego što je dogovoreno. Sat docnije, odjeknula je eksplozija, baš kao što je bilo potanko planirano. Poginulo je osam osoba, ali Hitler je u tom času već žurno putovao prema Berlinu!
Taj 8. novembar 1939. godine bio je to jedan u nizu pokušaja da se sa politicke pozornice konačno ukloni nacistički diktator. Ubistvom. Međutim, kao i naredni pokušaji, imao je sasvim drugačiju posledicu: Hitler je postao još samopouzdanji. Verovao je u svoju nadmoć, bolje rečeno – svemoć. I postao ono što je i nemoguće zamisliti: još nemilosrdniji nego što je bio.
Pokušaje da se smakne neki politički močnik, tokom istorije, nisu pokušavali da učine samo politički protivnici, već – zaverenici. Zaverenik ne mora nužno biti s druge strane politike, ili trona. On može biti bliski saradnik kralja, cara, diktatora. Iz senke vreba trenutak kada će uništiti vladara i možda čak i sam, zauzeti njegovo mesto. Zavera i tiranija često idu ruku pod ruku. Razlog je jednostavan i dobro poznat.
Tokom istorije, veliki broj zavera u potpunosti je propao. Ili bar delimično. Pojedini vladari bili su pravi ,,rekorderi“ u tom pogledu. Protiv Henrija IV od Lankastera (vladar Engleske od 1399 do1413) pripremljeno je, navodno nepogrešivo, devet smrtonih zavera. Samo tokom prvih pet godina vladavine. Nekoliko stoleća docnije, Pavle I Petrovič, ruski car bio je toliko opsednut mišlju da će ga neko ubiti i da se neprestano protiv njega kuje zavera, da je naložio podizanje zamka (dvorac Mihailovski) u Sankt Peterburgu. To zdanje bilo je puno tajnih prolaza. Trebalo je da omogući Pavlu I da pobegne i spasi se kada za to kucne čas. Ipak, zavera je uspela i car je ubijen. Upravo u zamku Mihailovski.
Henri IV od Lankastera protiv koga je organizovano devet zavera, izvor Wikipedia
Zavere, posebno one koje su se dogodile pre 19. veka, događale su se najčešće tokom prvih godina vladavine nekog kralja ili cara, kada despota još uvek nije učvrstio vlast. Pokušaj da se se moćnik zbaci sa trona fizičkim putem, bila je prirodna stvar. Stiče se utisak da se o zaverama nije govorilo u lošem smislu, već kao o sledu događaja. Međutim, najzanimljivije je bilo to što su se zavere vrlo često pretvarale u – preimućstvo. Najverovatnije, iz dva razloga. Povećavale su popularnost onoga koji je uspeo da izbgne smaknuće i davale mu mogućnoist da još ,,pritegne kaiš“, odnosno, donese još oštrije zakone i ograniči slobodu onima kojima vlada. Evo i primera. Zavera koju je porodica Paci 1478. godine kovala protiv Đulijana i Lorenca de Medičija (uspeli su da ubiju samo Đulijana) izazvala je jezivu odmazdu. Članovi porodice Paci obešeni su i njihova tela izložena kako bi javnost saznala šta se sprema onome ko nešto slično bude pokušao da učini. Cela porodica ovih bogatih bankara bila je ubijena. Daljim rođacima, kojima je glava ostala na ramenima, bilo je zabranjeno da koriste ime Paci i oduzeta im je sva imovina.
Neuspele zavere donosile su takvu prednost moćnicima, da su ih pojedini tirani – izmišljali. Kao, navodno, pokušavaju da ih ubiju, mač im visi nad glavom, ali ipak nekako opstaju! Takva objašnjenja su uvek značila samo jedno – priliku da se na političkom planu stvar zaoštri, da se donesu zakoni i mere koji će širiti neslobodu.
Aleksandar Veliki je naredio da javno budu kamenovani njegovi saradnici čija je namera bila da ga ubiju na spavanju, 328. godine pre nove ere. Fridrih II car Svetog rimskog carstva takođe je 1246. godine javno izložio izmučena tela dvojice plemića, nekada vernih saradnika, koji su nameravali da ga ubiju. Žoze I od Portugala razapeo je na krst vojvodu Averija i nekoliko članova porodice Tavora koji, jer su bili umešani u zaveru protiv njega. Kazne koje su sledile posle neuspaha zavere i snažile moćnika, sejale su strah među stanovništvom, a ponajviše među najbližim saradnicima. I Aleksandar Veliki i Fridrih II i Žoze I vladali su još čitav niz godina posle neuspele zavere. I umrli su u svom krevetu.
Proučavanjem konspiracija koje su se događale kroz istoriju, izlazi na videlo da je određeni moćnik uspeo da se provuče zahvaljujući izdaji nekog od zaverenika. Neko je ,,propevao“ i stvar bi bila razotkrivena. Istini za volju, kao u prvom slučaju koji je naveden, bila je to čista sreća, Mnogi zaverenici bi se u poslednjem ztrenutku predomislili, plašeći se mogućih posledica.Neki su bili i ucenjeni.
Špijuni, ,,šaptači“ predstavljaju takoše važnu odliku tiranske vladavine. . Neki špijuniraju i ,,otkucavaju“ zbog straha, jer su ucenjeni, a ostali da bi napredovali u službi ili zaradili novac. Ser Robert Kliford, na primer, jedan od zaverenika protiv Henrija VII, vladara Engleske ( od 1485 do 1509) izdao je sve svoje prijatelje (kojima je zatim presuđeno) za novčanu svotu od 500 funti. Bila je to pozamašna količina novca u to vreme. Ne treba zaboraviti ni one ,,izdajice“ koji su duboko u svom srcu verovali da čine pravu stvar za domovinu spasavajući život dioktatoru.
U drevnoj Kini, za vreme carstva, zavere nisu bile česte. Vlast je bila podeljenja na civilnu, vojnu i sudsku i nije bila u rukama samo jedne osobe. Zato car nije bio apsolutni vladar. Da bi vladar bio svrgnut, trebalo je podići narod na noge. Zavera najbližih saradnika i porodice, gotovo da nije postojala, samo u retkim slučajevima.
Sasvim različite prilike bile su u carskom Japanu gde su se borbe za nasleđe nadovezivale jedna na drugu. Ipak, sve je izlazilo na videlo, čak i pre zavere. Kada bi dva pretendenta na presto iz iste porodice , ulazili u bitku za vlast, onda bi slabiji ustupao mesto jačem tako što bi se jednostavno – ubio. Istočnjaci su često prihvatali tiraniju vladara kao nešto neizbežno, nešto čemu je uzaludno opirati se, osim u krajnjem slučaju. Takav stav postojao je i na zapadu, posebno kada je reč o vladarima čije je ne fizičko, već samo političko smaknuće bilo pokušano više puta, ali bez uspeha. Sve je ličilo na istu poruku: neke više sile hoće da oni ostanu na vlasti!
Naslovna fotografija: Adolf Hitler 1938.godine, izvor Wikipedia