Padala je magla. Već u kasnim popodnevnim časovima nad Minhenom se
nije mogao videti ni prst pred okom. Firer je stoga odlučio da održi govor pola
sata ranije nego što je dogovoreno. Sat docnije, odjeknula je eksplozija, baš kao
što je bilo potanko planirano. Poginulo je osam osoba, ali Hitler je u tom času
već žurno putovao prema Berlinu!
Taj 8. novembar 1939. godine bio je to jedan u nizu pokušaja da se sa
političke pozornice konačno ukloni nacistički diktator. Ubistvom. Međutim, kao
i naredni pokušaji, imao je sasvim drugačiju posledicu: Hitler je postao još
samopouzdanji. Verovao je u svoju nadmoć, bolje rečeno – svemoć. I postao
ono što je i nemoguće zamisliti: još nemilosrdniji nego što je bio.
Pokušaje da se smakne neki politički močnik, tokom istorije, nisu
pokušavali da učine samo politički protivnici, već i – zaverenici. Zaverenik ne
mora nužno biti s druge strane politike, ili trona. On može biti bliski saradnik
kralja, cara, diktatora. Iz senke vreba trenutak kada će uništiti vladara i možda
čak i sam, zauzeti njegovo mesto. Zavera i tiranija često idu ruku pod ruku.
Razlog je jednostavan i dobro poznat.
Tokom istorije, veliki broj zavera u potpunosti je propao. Ili bar
delimično. Pojedini vladari bili su pravi ,,rekorderi“ u tom pogledu. Protiv
Henrija IV od Lankastera (vladar Engleske od 1399. do1413.) pripremljeno je,
navodno, devet smrtnih zavera. I to samo tokom prvih pet godina vladavine.
Nekoliko stoleća docnije, Pavle I Petrovič, ruski car bio je toliko opsednut
mišlju da će ga neko ubiti i da se neprestano protiv njega kuje zavera, da je
naložio podizanje zamka (dvorac Mihailovski) u Sankt Peterburgu. To zdanje
bilo je puno tajnih prolaza. Trebalo je da omogući Pavlu I da pobegne i spasi se
kada za to kucne čas. Ipak, zavera je uspela i car je ubijen. Upravo u zamku
Mihailovski.
Padala je magla. Već u kasnim popodnevnim časovima nad Minhenom se
nije mogao videti ni prst pred okom. Firer je stoga odlučio da održi govor pola
sata ranije nego što je dogovoreno. Sat docnije, odjeknula je eksplozija, baš kao
što je bilo potanko planirano. Poginulo je osam osoba, ali Hitler je u tom času
već žurno putovao prema Berlinu!
Taj 8. novembar 1939. godine bio je to jedan u nizu pokušaja da se sa
političke pozornice konačno ukloni nacistički diktator. Ubistvom. Međutim, kao
i naredni pokušaji, imao je sasvim drugačiju posledicu: Hitler je postao još
samopouzdanji. Verovao je u svoju nadmoć, bolje rečeno – svemoć. I postao
ono što je i nemoguće zamisliti: još nemilosrdniji nego što je bio.
Pokušaje da se smakne neki politički močnik, tokom istorije, nisu
pokušavali da učine samo politički protivnici, već i – zaverenici. Zaverenik ne
mora nužno biti s druge strane politike, ili trona. On može biti bliski saradnik
kralja, cara, diktatora. Iz senke vreba trenutak kada će uništiti vladara i možda
čak i sam, zauzeti njegovo mesto. Zavera i tiranija često idu ruku pod ruku.
Razlog je jednostavan i dobro poznat.
Tokom istorije, veliki broj zavera u potpunosti je propao. Ili bar
delimično. Pojedini vladari bili su pravi ,,rekorderi“ u tom pogledu. Protiv
Henrija IV od Lankastera (vladar Engleske od 1399. do1413.) pripremljeno je,
navodno, devet smrtnih zavera. I to samo tokom prvih pet godina vladavine.
Nekoliko stoleća docnije, Pavle I Petrovič, ruski car bio je toliko opsednut
mišlju da će ga neko ubiti i da se neprestano protiv njega kuje zavera, da je
naložio podizanje zamka (dvorac Mihailovski) u Sankt Peterburgu. To zdanje
bilo je puno tajnih prolaza. Trebalo je da omogući Pavlu I da pobegne i spasi se
kada za to kucne čas. Ipak, zavera je uspela i car je ubijen. Upravo u zamku
Mihailovski.
Zavere, posebno one koje su se dogodile pre 19. veka, zbivale su se
najčešće tokom prvih godina vladavine nekog kralja ili cara, kada despot još
uvek nije učvrstio vlast. Pokušaj da se moćnik zbaci sa trona fizičkim putem,
bila je prirodna stvar. Stiče se utisak da se o zaverama nije govorilo u lošem
smislu, već kao o sledu događaja. Međutim, najzanimljivije je bilo to što su se
zavere vrlo često pretvarale u – preimućstvo. Najverovatnije, iz dva razloga.
Povećavale su popularnost onoga koji je uspeo da izbegne smaknuće i davale
mu mogućnost da još više ,,pritegne kaiš“, odnosno, donese još oštrije zakone i
ograniči slobodu onima kojima vlada. Evo i primera. Zavera koju je porodica
Paci 1478. Godine kovala protiv Đulijana i Lorenca de Medičija (uspeli su da
ubiju samo Đulijana) izazvala je jezivu odmazdu. Članovi porodice Paci obešeni
su, i njihova tela izložena, kako bi javnost saznala šta se sprema onome ko nešto
slično bude pokušao da učini. Dakle, cela porodica ovih bogatih bankara bila je
ubijena. Daljim rođacima, kojima je glava ostala na ramenima, bilo je
zabranjeno da koriste ime Paci i oduzeta im je sva imovina.
Neuspele zavere donosile su takvu prednost moćnicima, da su ih pojedini
tirani – izmišljali. Kao, navodno, pokušavaju da ih ubiju, mač im visi nad
glavom, ali ipak nekako opstaju! Takva objašnjenja su uvek značila samo jedno
– priliku da se na političkom planu stvar zaoštri, da se donesu zakoni i mere koji
će širiti neslobodu.
Aleksandar Veliki je naredio da javno budu kamenovani njegovi saradnici
čija je namera bila da ga ubiju na spavanju, 328. godine pre nove ere. Fridrih II,
Sveti rimski car, takođe je 1246. godine javno izložio izmučena tela dvojice
plemića, nekada vernih saradnika, koji su nameravali da ga ubiju. Žoze I od
Portugala razapeo je na krst vojvodu Averija i nekoliko članova porodice
Tavora, jer su bili umešani u zaveru protiv njega. Kazne koje su sledile posle
neuspeha zavere snažile su moćnika i sejale strah među stanovništvom, a
ponajviše među najbližim saradnicima. I Aleksandar Veliki. i Fridrih II. i Žoze I
vladali su još čitav niz godina posle neuspele zavere. I umrli u svom krevetu.
Proučavanjem konspiracija koje su se događale kroz istoriju, izlazi na
videlo da je određeni moćnik uspeo da se provuče zahvaljujući izdaji nekog od
zaverenika. Neko je ,,propevao“ i stvar bi bila razotkrivena. Istini za volju, kao
u prvom slučaju koji je naveden, bila je to čista sreća, Mnogi zaverenici bi se u
poslednjem ztrenutku predomislili, plašeći se mogućih posledica. Neki su bili i
ucenjeni.
Špijuni, ,,šaptači“ predstavljaju takođe važnu odliku tiranske vladavine.
Neki špijuniraju i ,,otkucavaju“ zbog straha, jer su ucenjeni, a ostali da bi
napredovali u službi ili zaradili novac. Ser Robert Kliford, na primer, jedan od
zaverenika protiv Henrija VII, vladara Engleske (od 1485. do 1509.) izdao je sve
svoje prijatelje (kojima je zatim presuđeno) za novčanu svotu od 500 funti. Bila
je to pozamašna količina novca u to vreme. Ne treba zaboraviti ni one ,,izdajice“
koji su duboko u svom srcu verovali da čine pravu stvar za domovinu
spasavajući život diktatoru.
U drevnoj Kini, za vreme carstva, zavere nisu bile česte. Vlast je bila
podeljena na civilnu, vojnu i sudsku, i nije bila u rukama samo jedne osobe.
Zato car nije bio apsolutni vladar. Da bi vladar bio svrgnut, trebalo je podići
narod na noge. Zavera najbližih saradnika i porodice, gotovo da nije postojala,
sem u retkim slučajevima.
Sasvim različite prilike bile su u carskom Japanu gde su se borbe za
nasleđe nadovezivale jedna na drugu. Ipak, sve je izlazilo na videlo, čak i pre
zavere. Kada bi dva pretendenta na presto iz iste porodice ulazila u bitku za
vlast, onda bi slabiji ustupao mesto jačem tako što bi se jednostavno – ubio.
Istočnjaci su često prihvatali tiraniju vladara kao nešto neizbežno, nešto čemu je
uzaludno opirati se, osim u krajnjem slučaju. Takav stav postojao je i na zapadu,
posebno kada je reč o vladarima čije je ne fizičko, već samo političko smaknuće
bilo pokušano više puta, ali bez uspeha. Sve je ličilo na istu poruku: neke više
sile hoće da oni ostanu na vlasti!