Ius osculi, ili pravo na poljubac, bio je opasan običaj u starom Rimu. Činilo se da je reč tek o pravilu ponašanja u porodici, međutim, tu se krila zamka drevnog rimskog prava. Šta je podrazumevalo to pravo na poljubac?
Da žena svakoga dana treba da poljubi svog muža, oca i brata. U usta. U stvari, pravo na poljubac bilo je više od obaveze. Na to su žene bile primorane.
Ovaj gest, samo naizgled odraz nežnosti i privržensti, omogućavao je mužu, ocu i sinu da utvrde da li je žena kojom zgodom pila vino i tako prekršia strogo pravilo kojim joj se branilo da pije. Ukoliko bi se priključila ispičuturama, ili ko zna zbog čega, ipak odlučila da ispije „piće istine“, smesta bi se priključila spisku ozloglašenih i na preljubu spremnih supruga. A to je značilo i – smrtnu kaznu. Jer, ukoliko bi dah odao vinsku tajnu, muž je imao zakonsko ovlašćenje da ubije svoju ženu. Dovoljno bi bilo da ima nekoliko pristalica, odnosno, svedoka iz kruga rodbine ili prijatelja.
Baš kao i mnoge podele ljudi na ove i one, i ova je sadržala nešto potpuno apsurdno. Pravo na poljubac odnosio se isključivo na (takozvane) poštene žene! Samo one nisu smele da se maše čašice. Zabrana nije važila za plesačice, krčmarice, glumice… Mogle su da se nalivaju koliko su htele.
Uostalom, pravo na poljubac imalo je i psihološko opravdanje izneto u pisanom obliku: „Svaka žena koja se napije vina, zatvara vrata vrlini, a otvara poroku!“, napisao je rimski istoričar Valerije Maksim u 1. veku pre nove ere.
Istina je da su žene kroz istoriju često trpele teške i besmislene nepravde u odnosu na muškarce. Svakako ne na isti način kao danas, a i ne jednako u svakom delu sveta. Ponekad su ti uslovi bili napredniji nego što bismo danas pomislili. Na primer, Vavilonke (Mesopotamija 2. i 3.milenijum pre nove ere). U Mesopotamiji su žene bile podređene muškarcima. Međutim – ko bi rekao? – mogle su da se razvedu. Muž je obavezno plaćao razvod iznosom ženinog miraza i drugim dobrima. U slučaju da je bračni par imao decu, suprug je bio taj koji bi ustupao i čitav svoj imatek. S druge strane, ukoliko bi se žena razbolela, bez obzira na godine, suprug je bio slobodan da se bez razvoda ponovo oženi nekom mlađom i zdravijom.
Etrurci (8. vek pre nove ere) su svojim ženama dozvoljavali čak i da same odlaze na bankete. Da se opruže na ležaljkama i učestvuju u razgovoru. Ipak, nisu imale pravo glasa. Kamoli da njih biraju! Grkinje su sedele u kući i tkale. Među rimskim matronama bilo je i bogatih: mogle su da poseduju i kuću i zemlju. U izvesnim slučajevima imale su priliku da se domognu profesije. Kao čuvena Hortensija koja je bila poznati rimski orator i advokat. Ali, istinu govoreći, bile su sputavane. I žestoko kažnjavane. Nisu uvek ćutale. Odlučile su se na protest. Ne zbog toga što je muž imao pravo da ih usmrti. Bilo je to 195. godine pre nove ere. Razlog pobuni bio je Lex oppia, zakon koji je zabranjivao ženama da u javnosti nose nakit, haljine živih boja i da se voze kočijama. Smatrale su da je to prevršilo svaku meru. Kako god, protesti su urodili plodom. Izvojevale su pravo da nose na nakit i haljine živih boja.
Marko Porcije Katon, rimski političar, general i pisac, čuveni borac protiv svakog luksuza, a posebno onog kojem teže žene, tim povodom je napisao: „Kada budu osvojile jednakost, postaće nadmoćnije.“ Katon je umro 149. godine pre nove ere.
I, gde smo sada u odnosu na Katonovo doba? Nepravde i apsurdi i za sve, a takođe i u odnosima između muškaraca i žena. Nedavni praznik Dana žena obeležili su protesti, posebno u Italiji i Španiji. Jasno, niko nije pominjao nakit, haljine živih boja, pa ni prevozna sredstva. Možda zato što većina – i žena i muškaraca – živi kao da su (rimski) robovi. Samo što za krov nad glavom, odeću i hranu moraju da rade i žestoko da plate. A posledice prava na poljubac i sličnih običaja, imamo priliku da pratimo u crnoj hronici.
