„Laskanje je lažni novac koji ima nekakvu vrednost samo zbog naše taštine“ (Sitničar, rad Slavka Krunića)
Od kada je sveta, a posebno od kada je ljudi – sva je prilika da ima i laskanja. Drevni egipatski priručnik daje potanko uputstvo kako se valja ponašati u faraonovom prisuustvu kako bi laskavac osvojio njegovu naklonost. Zadobiti poverenje putem laskanja na rimskom dvoru, a zatim na srednjevekovnim i renesansnim dvorovima, bilo je takođe uobičajeno. I tada se znalo da je najbolje ono koje nije neposredno upućeno moćniku. Najbolje je, naime, hvaliti nekoga u odsustvu. Ali to treba učiniti pred onima koji će mu glas svakako preneti. A kada glas stigne, obaviće svoj zadatak lako!
U „Pismima sinu“ iz l774. godine, Filip Dormer Stanhoup, četvrti erl od Česterfilda, diplomata i pisac savetuje sinu kako da nađe devojku: „put do ženskih srdašaca vodi kroz šumu laskanja“ – smatrao je lord Česterfild. Jasno, posebno su delotvorna laskanja koja se tiču ženskog izgleda. Zatim, postoje i laskanja koja su neizostavni deo lepog ponašanja. Ako nas je neka ljubazna domaćica pozovala na ručak, svakako joj na rastanku nećemo reći da su joj šnicle bile tvrde kao đon, a torta bez ukusa, već ćemo je pohvaliti i reći da je sve bilo izvanredno. I njoj će biti milo.
Priča o političkom laskanju je prilično bljutava. Čini se da nijedno ljubavno gnezdo ne čuje toliko slatkih reči koliko ih se uputi političarima na vlasti. Od njih ulizice uvek očekuju materijalnu korist. Ali, to važi i za političare. Oni naravno ne laskaju svojim podređenima, već narodu. Nazivaju narod pametnim, jedinstvenim, neponovljivim, posebnim. Zauzvrat, očekuju glasove na izborima. A glasovi doprinose njihovoj moći.
„Laskanje je lažni novac koji ima nekakvu vrednost samo zbog naše taštine“ – pisao je davno francuski mislilac, vojvoda Fransoa de la Rošfuko
(1613-1680), unapred potvrđujući ono što će američki pisac Mark Tven (1835-1910), mnogo godina kasnije ironično obznaniti: „Dva meseca mogu da živim od dobrog laskanja!“
Laskanje je često moćnije i od grubosti i pretnje, i odlično deluje kada se primeni u međuljudskim odnosima. Nema veze da li je reč o odnosima između četvorogodišnjaka, učenika u školi, đaka i profesora, šefova i službenika, predsednika partije i članova, šefa države i građana. Laskanje čak pokazuje dobar učinak i u čoporu majmuna. Izgleda da je laskanje, klanjanje i bespoštedno ulagivanje neophodnost koju nam je nametnula evolucija. Naime, verujemo da ćemo lakše preživeti ukoliko smo bliski vođi, nego da mu se usprotivimo.
To je zapravo odabrani način ponašanja onih ljudi koji smatraju da bi se svakako našli u lošem položaju, odnosno postali gubitnici, ako bi se iskreno i neposredno suprotstavili onome koji se smatra vođom. Međutim, kada se preko slatkih treči približe tom istom vođi i zadobiju njegovo poverenje, to ne znači da će mu zaista i zauvek biti i privrženi. Moguće je da će ga ostaviti na cedilu kada procene da se pojavljuje novi vođa. Tada će njemu laskati.
I među životinjama susrećemo istovetni način ponašanja. Gotovo sve životinje koje žive u grupama, odlično poznaju hijerarhiju čopora. Borbe među njima određuju ko će biti „komandant“. Među vukovima je to posebno izraženo. Nije potrebno da vođa čopora pokazuje svoju moć, ali oni koji su „ispod“ njega, ne zaboravljaju da pored šefa prođu sagnute glave i ušiju okrenutih pozadi. Tako izbegavaju sukobe i olakšavaju svakodnevni život. Kada je reč o laskanju, šimpanze se ponašaju poput ljudi. Šimpanza koja je na najnižoj društvenoj lestvici, po čitav dan donosi poklone svome „vođi“, kao i njegovim „zamenicima“. Ali to nije kraj. Kada pokloni nisu dovoljni, šimpanza ulizica čisti svom „nadređenom“ dlaku i tako mu se ulaguje!
Laskavci se služe govorom tela, poklonima, ali se najčešće ulaguju rečima.A slatkorečivost je veoma delotvorna. Doduše, laskavci nisu uvek unapred ubeđeni da će njihove reči – kao izrazi lažnih zaključaka i osećanja – naići na odjek kod osobe kojoj laskaju. Ali, to se ipak dešava. Zašto? Jer nam se dopadaju osobe kojima se i mi dopadamo! Zatim, prijatan je i osećaj kada nam se neko divi. Kada nam neko objasni koliko visoko ceni nas ili naš rad, to nas ispunjava zadovoljstvom i dobrim raspoloženjem. Jednostavno, osobu koja nam laska, smatramo bliskom. Sve je to zbog proklete sklonosti da lako poverujemo u hvalospeve koji nam održavaju visok stepen samoljublja. Zato laskanje i uspeva: odgovara našoj potrebi za dokazivanjem u društvu. Ulizica govori sujetnom čoveku upravo ono što on želi da čuje.
I tako dolazimo da najvažnijeg pitanja: ko su ljudi koji vole laskanja? Najosetljiviji na slatkorečivost su ljudi veoma sigurni u sebe, oni koji inače o sebi imaju visoko mišljenje. Takvi nimalo ne sumnjaju u istinitost i iskrenost reči ulizice. Ne pada im na pamet da slatkorečivci to čine neke koristi radi, budući da je to tek potvrda visokog mišljenja koji imaju o sebi. Svako ko se oseća pobednikom, veruje da zaslužuje najveće komplimente. Zato se moćnici okružuju ulizicama, takozvanim „podupiračima“ njihove sujete, šlihtarama, ili popularno rečeno – uvlakačima.
Istorija, kao i istorija književnosti pune su priča o diktatorima i njihovim ulizicama koji su radi lične koristi potpirivali samoljublje moćnika na štetu mnogobrojnih. Vrlo je dobro poznato da nisu baš svi ostali verni svom vođi do poslednjeg dana. U stvari, čim se ukazala prilika, pritrčali su novom moćniku i njemu se klanjali. I kod njega je isto laskanje „upalilo“! Stvar se dakle ponavlja, uhodano, vekovima.