Poruka u boci, ilustracija iz knjige Deca kapetana Granta Žila Verna – izvor: Wikipedia
Iz stare Grčke potiče najstariji sačuvani podatak o postojanju poruka u boci: Aristotelov učenik, filozof Teofrast (370-287 p.n.e.) bio je taj koji je uputio čitav niz takvih poruka u želji da proveri da li su vode Mediterana povezane sa drugim svetskim morima. Posle Teofastovog pokušaja, kao da je nastalo zatišje. Nedostaju nam dokazi. A onda, u 16. veku slanje poruka u boci postaje takoreći običaj. Engleska kraljica Elizabeta, po mnogo čemu neobična osoba, ali svakako sa istančanim smislom za izuzetne stvari, na svom dvoru čak je imenovala sekretara za brigu o porukama u boci. Njegov posao bio je da otvara i sakuplja poruke i zatim ih predaje kraljici lično. Ukoliko bi se neko drugi usudio da otvori bocu sa porukom koju je našao, sledila bi teška robija! Eto, koliko su za kraljicu Elizabetu značile pisma koje je donosilo more. Treba imati u vidu da je britansko ostrvo bilo je savršeno mesto za slanje i primanje takvih poruka; tačka na kojoj se sreću i okreću struje sa juga i severa, istoka i zapada.
Više nego neobična bila je sudbina 44 japanska mornara koji su 1780. godine doživeli brodolom pokraj jednog malog ostrva u Pacifiku. Kapetan broda, Kunosuke Macujama, videvši da se ostrvu prbližava gusarski brod, grozničavo je napisao pismo na kori drveta, opisujući nesrećnu pustolovinu. Koru je zatim zatvorio u bocu koju je bacio u more. Poruka je naposletku stigla. Doduše, trebalo joj je 150 godina. I stigla je do obala Japana. Upravo u gradić u kojm je nekada davno bio rođen kapetan Macujama!
Na prelasku iz 19. u 20.vek, pripadnici austrougarske mornarice bacali su redovno boce sa jednakom porukom: ko nađe pismo, treba odmah da obavesti vlasti. U svakoj boci nalazila se i jedna cigara, kao nadoknada za trud. Da li zbog besplatnih cigara tek, mnogi su poslušali poruku sadržanu u boci. Tako je i nastala prva mapa struja u Jadranskom moru.
Metju Fontejn Mauri, zapovednik ratne eskadrile i šef kartografskog odelenja Mornarice Sjedinjenih Američkih Država, godinama je neprekidno, ali u tačnim vremenskim razmacima – slao poruke u boci. Želeo je takođe da istraži ćudi morskih struja. Svaka njegova poruka sadržala je vreme i mesto odakle je poslata. Zapovednik američke mornarice uspeo je u svom naumu: tako je i nastalo njegovo poznato delo „Geografska fizika mora“, objavljeno 1855. godine. Maurijeva knjiga smatra se pionirskom studijom iz oblasti okeanografije.
More je donelo pismo o neverovatnom događaju koji se zbio 1915. godine kada je potonuo veliki putnički parobrod „Lusitanija“:
,,Na pramcu sam sa malobrojnim ljudima. Tonemo sve brže. Neki sa sveštenikom izgovaraju molitve. Kraj nam se bliži. Oh, kada bi ova beleška mogla…“ Rečenica se tu prekida. Poruku u boci mnogo godina kasnije našao je jedan ribar.
Nisu sve poruke u boci tužna i očajnička pisma stradalnika, ožalošćenih ljudi i istražitelja mora. Zanimljiv je sadržaj poruke koju je Džek Vum našao na plaži u San Francisku (SAD) 1949. godine. Poruka je zapravo bila testament Dejzi Aleksander, ekscentrične kćerke Isaka Singera, bogatog industrijalca, fabrikanta čuvenih šivaćih mašina. Dejzi je umrla 1940. godine, dok se njen testament uveliko ljuljuškao na morskim talasima. Jer, Singerova kćerka je bocu sa porukom bacila u Temzu još 1937. godine. U pismu je bila vrlo izričita i jasna:,,Da ne bi zbunjivala rodbinu, polovinu mog ukupnog bogatstva ostavljam srećnom nalazaču ove boce“. Ta polovina je značila – 12 miliona funti sterlinga! Odnosno 36 miliona evra. U ono vreme…
Porukama u boci teško je odoleti. U njih se čovek može i zaljubiti. Tako nešto dogodilo se i Greti Seim koja je došla na karipsko ostrvo Gran Turk. Bila je zapanjena kada je videla koliko se praznih boca sa porukama nalazi na plažama ostrva. Ostrvo Turk, kao i Kaikos, nalaze se na dobrom mestu, bar što se tiče morskih struja i vetrova. I kakve su sve poruke nađene kod Gran Turka? Svaka boca, svaki list hartije, jedna priča. Koja liči na priču o nečijoj sudbini. Stiče se utisak da deca najviše vole da šalju poruke u boci. Da li zbog toga što su najiskrenija? Neki pošiljaoci očekuju odgovor, razrešenje životnih nedoumica zbog kojih su se odlučili da pošalju poruku. Najmanji broj poruka su posledica dosađivanja tokom dugih krstarenja. Greta Seim je sakupila toliko poruka u boci sa najrazličitijih strana sveta, da je odlučila da na pomenutom ostrvu osnuje muzej. Sva pisma su zavedena u katalog, mada nisu sva protumačena. Njihova sadržina je više nego uzbudljiva.
Kada smo već kod sudbine. godine 1955. jedna devojka iz Sirakuze na Siciliji našla je poruku u boci. Imala je sedamnaest godina. Bila je to zaista neobična poruka: prosidba! Prosac je bio dvadeset trogodišnji švedski mornar Edor Perake. Poruka budućeg mladoženje plovila je Atlantikom, prošla Gibraltar gde je ušla u Mediteran i naposletku pronašla devojku po imenu Paolina Puco. Paolina je poverovala ovom znaku sudbine i sledila uputstva iz poruke. Udala se za svog lepog Šveđanina u crkvi u Sirakuzi, 1958. godine. Brak iz boce ustalasao je italijansku javnost. Ceo događaj i gužvu na ulicama snimile su i kamere.
Živimo u vremenu neprekidnih i mnogobrojnih kratkih poruka koje do nas stižu munjevito. Teško stižemo da ih pročitamo. Dobar deo i zaboravljamo. Zato snagu ravnu udaru groma mogu imati reči potpuno nepoznate osobe koja u određenom trenutku svoga života odlučuje da nekom neznancu pošalje poruku. Pošiljaocu je potpuno jasno da njegove reči prkose vremenu: ko zna koliko će godina biti potrebno dok boca sa pismom u svojoj utrobi ne naiđe na nekoga ko će je otvoriti. A zatim i pročitati. I ko će biti taj čovek? Zbog toga su poruke u boci često vapaji iskrenosti. Između ostalog, njihov zadatak je da premoste vreme, kao i sve druge razlike koje bi mogu da postoje između ljudi.