Ruža “Bendžamin Britn”
Cvet ruže, drevne biljke, moćan je i višeznačan simbol koji prati čoveka od davnina. Sva značenja i legende o ružama, teško je nabrojati. Ali ukratko, ako bi se od svih moglo izabrati samo nekoliko, rekli bismo da ruža simbolizuje ljubav, patnju, ćutanje i promenu nabolje. Legenda kaže da je prvu ružu stvorila sama Afrodita, kada je ugledala svog miljenika Adonisa, ranjenog. I Kleopatra je, prema mitu, svoje odaje posula laticama ruža kada je u njih primila Marka Antonija. Latice crvene ruže simbol su i pet Hristovih rana, znak Bogorodice. Brojanice su stoga poznate kao rozarijum. Pomenimo „Roman o ruži“ (13. vek) ili Rat ruža (14. vek). Čak i „Ime ruće“ Umberta Eka. Bela ruža predstavlja univerzum nebeskog dobra. Spisak značenja mogao bi da ide u nedogled.
Veliki broj biljaka nazvan je po čuvenim muzičarima. Tako je jedna ruža puzavica dobila je ime po slavnom engleskom kompozitoru, baronu Bendžaminu Britnu (1913-1976). Ruža ,,Bendžamin Britn“ krasi mnoge engleske bašte, ali i druge u svetu, tamo gde klima omogućava njihov rast. Čak i o ruži, a posebno o Britnu, kompozitoru „Ratnog rekvijema“, ispisane su knjige i muzikološke studije. Ruža „Bendžamin Britn“ prepoznaje se po jakom mirisu, a njena boja je narandžasto-ružičasta, Cveta dugo, od ranog proleća do jeseni.
Britansko kraljevsko udruženje za hortikulturu ime slavne i nesrećne čelistkinje Džeklin di Pre (1945-1987), dala je ruži vrlo nežnog, gotovo neosetnog mirisa, belo rumene boje koja takođe dugo cveta. Stara persijska izreka kaže: „Onaj ko voli ružu, mora da poštuje i njeno trnje“.
Dvadeset drugog novembra 1913. godine u Loustoftu u Velikoj Britaniji, u porodici zubara, inače poklonika muzike, rođen je sin. Od najranijeg detinjstva, svima je bilo jasno šta će biti sa Benom. Postaće muzičar. Dečak je počeo ozbiljno da komponuje već u četrnaestoj godini. Stekavši zatim slavu, ovaj pijanista i kompozitor izuzetne književne prilagodljivosti – obdarenosti da reči uklapa u muziku – zapisao je nešto što bi se moglo nazvati i njegovim umetničkim testamentom:
,,U umetnosti nije najvažniji onaj njen naučni deo, onaj koji može biti predmet analize, već nešto što izranja iz umetničkog dela, a što ga ujedno prevazilazi. Taj deo ne može biti objašnjen istraživanjem, jer nije unutar njega, već je od njega stvoren. Reč je o svojstvu koje se ne može dostići vežbom, tehnikom ili primenom određenog sistema. To je ono što ima veze sa ličnošću, sa darom, sa duhom. Ja to jednostavno nazivam – čarolijom. To je osobenost koja ostaje tajna za naučnike, a koju vrednujem više od svakog drugog činioca muzike“.
Britn je stekao međunarodnu slavu takoreći munjevito – za vreme i po završetku Drugog svetskog rata. Njegov doprinos da se engleska muzika posle dugog vremenskog razdoblja ponovo nađe u središtu svetske pažnje, nemerljiv je. Muzikolozi ističu da je upravo Britn izvukao britansku muziku iz višedecenijske izolacije. Iako slavan, Britn je voleo da dane provodi okružen najužim krugom prijatelja, sa svojim životnim drugom, tenorom Piterom Pirsom kome je posvetio mnoga dela. U gradiću Oldeburgu, osnovali su festival na kojem su izvođena njegova dela i dela kompozitora prijatelja.
A sada o jednoj Britnovoj kompoziciji za gitaru. Bliski prijatelj Bendžamina Britna bio je i Džulijan Brim (1933), jedan od najpoznatijih svetskih klasičnih gitarsita. Njemu je takođe posvetio kompoziciju za solo gitaru ,,Nokturnal (Pasakalja)“ u znak sećanja na renesansnog lautistu i kompozitora Džona Daulenda.
,,Kada sam pogledao delo“, napisao je u svojoj knjizi sećanja Džulijan Brim, „našao sam da je delo izuzetno, da ništa ne treba menjati. Čini mi se da je to jedina kompozicija meni posvećena koja je tako istinito iskrena. Oh, da, osim jedne male greške. Britn je napisao da istovremeno treba da odsviram dve note, koje su, na žalost, na istoj žici. To je naravno, bilo neizvodljivo. Kada sam mu ukazao na taj previd, on se užasnuo. Kao da se nevaspitano poneo u velikom društvu. ,Oh Džulijane, kako sam samo tako nešto mogao da napišem!?’- kriknuo je. Odgovorio sam mu: ,Bene, ništa strašno. Ili je ha ili je cis, odluči sam. Imam samo jednu žicu na raspolaganju’. Pogledao me je prodorno i uz osmeh zaključio:
,Vidi kako ćemo. Staviću jednu od te dve note u zagradu. Tako da kada budeš svirao, ti sviraj cis, ali misli na ha! Zar ne misliš da je to vrlo lepo rešenje!“
Džeklin di Pre (1945-1987), čuvena britanska violončelistkinja, virtuoz svog instrumenta, prestala je da svira kada je imala samo 29 godina, u trenutku kada više nije mogla da se bori sa bolnim posledicama multipleks skleroze. I pre, ali i posle toga nastojala je ipak da ostane u vezi sa svojim instrumentom i podučava. U stvari, svirala je i u trenucima kada uopšte nije osećala svoje prste. Upamćena je kao „neuporediva“, snažna osoba: svojim darom podsticala je i druge da se koncentrišu do krajnje mere. Ukratko, kao i svi veliki muzičari, svojim sviranjem umela je da začara. Džeklin di Pre bila je prava gospodarica instrumenta. Mnogi muzičari uz pomoć svoje veštine, daju ono što se od njih očekuje, ono što publika voli. Džeklin je davala ono što jeste – istinu o sebi. U tom procesu, slušalac je sticao utisak da je više od onoga što jeste. Jer, Džeklin di Pre, nasmejana i prirodna, bila je otvorena – kao dete. Od početka, činilo se da ne pripada čak ni svojoj porodici. Kao da je rođena u bajci, tako su je opisali biografi.
A onda joj je to oduzeto. Udala se za pijanistu i dirigenta Danijela Barenboima, i osim čitavog niza odličnih snimaka u kojima poklonici muzike i danas mogu da uživaju, taj brak, zasnovan pred Zidom plača u Jerisalimu, nije joj doneo sreću. I onda se razbolela.
„Ne znam da li sam se razvijala dalje, ako sam se prilagodila prilikama“, izjavila je u jednom od poslednjih intervjua Džeklin di Pre, iskrena kao i obično. Njeno tumačenje Elgraovog koncerta za čelo, smatra se nedostižnim, „konačnim“ . Ukratko, „legendarnim“. Kao da je to još jedna legenda o ruži.