Irina Dečermić
Ako je muzika hrana za ljubav, onda sviraj! – napisao je davno Vilijam Šekspir.
Ali, umesto uvoda, pođimo ipak od sadašnjosti da bismo se opet vratili rečenici koja je zapravo i tema ove naše kratke priče. Pijanisti nisu kao ostali ljudi! Njihov mozak razlikuje se od ostatka sveta. Za ovu pretpostavku stigle su i naučne potvrde u vidu studija. Zaključci su ukratko ovakvi: pojedini delovi mozga kod pijanista kao da su drugačije „organizovani“. Jer od detinjstva, kada počnu da sviraju klavir, do zrelosti, neke stvari u mozgu klavirskog umetnika značajno se promene. Tako uostalom stalno biva, jer se naš mozak stalno menja i uči, pokazujući značajnu sposobnost da se prilagodi prilikama. A sviranje je specijalna prilika. Švedski naučnik Fredrik Ulen, neurolog iz Stokholma, objavio je članak u kojem objašnjava da stalno vežbanje, sviranje muzičkog instrumenta, učenje koje traje od najmlađih dana, pospešuje proizvodnju bele materije – mielina. Mielin oblaže i okružuje nerve, te ubrzava prenos moždanih signala. Mnogobrojne mogućnosti koje se potom nude, lako je naslutiti.
Ovi naučno popularni podaci shvatljivi i širokoj publici, pomažu da se bolje razume i prihvati umetnička veština beogradske pijanistkinje Irine Dečermić. Ona već godinama kombinuje sviranje, književnost, glumu, naraciju i vizuelnu umetnost. To čini gotovo uvek istovremeno, sama na sceni. Kao da je to uobičajena stvar. Na primer, kao kada pijanista jednu ruku pokreće nezavisno od one druge. Gledalac je u prvi mah zbunjen. Kako? Šta treba da radi? Da li da prvo sluša i pokuša da razume muziku, ili da to isto učini sa tekstom? Pa zar nije isto i u svakoj drugoj predstavi? Postoji tekst koji izgovaraju glumci, muzika za predstavu koju je napisao kompozitor, a tu je možda i scenska igra, ili video koji je mogućno poistovetiti sa antičkim horom?
Ali [ta ako muzika, tekst i pokret izviru iz jednog tumača, a ne više njih, podeljenih? U tom slučaju i sam gledalac prinuđen je da pruži od sebe i svojih čula više nego što je navikao. Pokušava da ponire dublje u sebe, kao i u umetnika kojeg posmatra kako bi razdvojio, pa ponovo spojio sve u jedno: muziku, naraciju, glumu i pratnju. Neprestano sklapanje i rasklapanje smisla i igranje čulima. Neka vrsta transa. Poput vraćanja načelima Delfijskog proročanstvu.
Irina Dečermić je to pokušala da učini jednostavnim poslom, dajući svojoj novoj predstavi u beogradskom „Bitef teatru“ nazvanoj „Ljubav i smrt“, jedan krajnje „običan“ nadnaslov: muzičko-scenska predstava. Nadnaslov gledaoca lažno upućuje na lakoću i jednostavnost izraza.
Kao što se može odmah i naslutiti, „Ljubav i smrt“ bavi se odnosom ljubavi i smrti, još jednom suprotnošću koja se lako vezuje u neraskidiv čvor istovetnosti. Tri teksta – Gotfrida Avgusta Birgera („Lenora“), Džona Kitsa („Lepa gospa bez milosti“) i „Na crvenom konju“ Marine Cvetajeve, uokvirena su muzikom Franca Lista, Valentina Silvestrova i Karla Fridriha Abela. Na ovaj način spojena, tri komada ukazuju se kao tri balade.
Nikako ne treba zaboraviti da su balade bile srednjovekovne trubadurske pesme čija je radnja uvek ukazivala na narušavanje nekog moralnog načela. Posle toga, razume se, sledi kazna. I još nešto: balade su često prelazile granice pesme i ulazile u legendu, baratale natprirodnim, mračnim silama, oči u oči sa smrću. Upravo kao u predstavi koju danas imamo priliku da vidimo.
I zaista, Gotfrid Avgust Birger u gotskoj baladi iz 1773. godine peva o vereniku ratniku koji se kao utvara vraća svojoj dragoj i moli je da s njim na konju krene na put do bračne postelje. Ona je već zbog nesrećne ljubavi započela svoju svađu sa Bogom. Umesto u postelju, oni kao vihor stižu do groblja gde će se utvara verenika pretvoriti u ono što jeste, u samu smrt i povući devojku za sobom.
Kao vilin san, ukazao se susret viteza sa Gospom bez milosti Džona Kitsa. Zato on luta bled i samotnog ga muči jad. Prevazilaženje neizdrživog bola mogućno je uz pomoć još jačeg bola koji vodi do spoznaje mračne suštine gubitka. O tome govori Marina Cvetajeva u poemi „Na crvenom konju“.
Umesto epiloga za ovaj susret savremenog umetničkog doživljaja sa drevnim simbolima ljubavi smrti, mogu da posluže reči grčkog filozofa Sokrata: „Smrt bi mogla biti najveći od svih ljudskih blagoslova.“