Paolo Sorenitno – rad NIkole Koraća
Uveče, ne bi li se uspavao, oseća potrebu da zamišlja kako daje gol, izvodeći ga savršeno, makazicama.
Zatim, u snu sanja da je budan.
Kao i svi Napolitanci, pretvara se da ga zanima more.
Kad skače u vodu, nimalo skladno, a u trenutku dok je u vazduhu, uvek ima istu misao:
„Sad ću da poginem.“
U dvadeset četvrtoj godini, prvi znaci kraja mladosti: pada na kaktus.
Ovo razdoblje života zvanično se okončava jednog septembarskog popodneva.
Šetajući ulicom Skarlati, čuje kako neka devojčica kaže svojoj majci:
„Hoću ćelavo kuče.“
„Nemoj da budeš razmažena“, odgovara joj majka.
I tako se završila mladost.
U određenoim trenutku, niko ti više ne govori da prestaneš da budeš razmažen.
Jer to više nisi.
Možeš samo da izabereš da budeš poročan.
Ili da sarađuješ sa svetom.
Obe mogućnosti su krajnje naporne.
Jedne večeri, u punoj tranziciji prema razdoblju odraslog čoveka, slučajno zaustavlja jedno načelo. Izrekao ga je mladić devojci pošto je uspeo da je smuva.
Mladić kaže:
„Prust je smatrao da je izraz živeti svoj život – za žaljenje”.
Setimio Valori od toga odmah oblikuje suštinsko geslo svoje buduće biografije.
Ako je živeti svoj život posao za žaljenje, jedina mogućnost koja ostaje na raspolaganju jeste: živeti živote drugih.
Iz tog suštastvenog i kukavičkog razloga, posvećuje se filmu.
Ako se tvoj život zaglavio, pokušaj da drugi životi prorade.
I tako se Setimio Valori preliva do razdoblja odraslog čoveka. Bistri potočić ulije se u zagađeno more.
I iznenađujuće brzo, manama mladosti dodaje mane zrelosti.
Ne samo što ne razmišlja o pojmovima vrednim pažnje, već s naporom dovršava rečenice.
Šepave zamisli sapliću se o mucanje ničega bitnog.
Neprestano se rasejava, površan je, neosetljiv, lenj.
Pored svega, greši u padežima, i to uz zadivljujuću učestalost.
Rupe u znanju okružuju ga kao tigrovi nevaljalog lovca.
Prirodno, frustracija gospodari.
Nepoverljiv je prema entuzijastima, dosadni su mu cinici i depresivci. Setimio u sebi gaji neplodnu mizantropiju lišenu svake ironije.
Kao odgovor na sve, postaje osvetoljubiv. Ali, i tu je manjkav. Nema hrabrosti da dovede plemenitu veštinu osvete do kraja.
Prekida je napola, zbog straha od posledica, pogoršavajući to ogromno, nerazmrsivo govnjivo klupko.
Nameračuje se da ismeva decu, zlobno, kako bi kaznio sopstveno jadno detinjstvo.
A opet je to detinjstvo najlepše.
(Odlomak iz priče „Setimio Valori“ iz zbirke pripovedaka „Nevažne tačke gledišta“ Paola Sorentina koju je ovih dana objavila beogradska „Booka“ u prevodu Mirjane Ognjanović)