Koliko sećanja možemo da ponesemo sa sobom – “Zmaj”, slika italijanskog umetnika Silvana Braida
„Sedeo sam, go, u koritu. U polumračnoj odaji, do brade zagnjuren u toplu vodu, ljuljao sam se tamo-amo, držeći se za njegove ivice. Voda u koritu, uglavnom između dve daske kosih nagiba, zapljuskivala je dno na najnižoj tački i ti su me šumovi, mora biti, ludo zabavljali. Zaljuljao sam koritance iz sve snage i ono se, iznenada, prevrnulo. Vrlo se živo sećam čudnog osećaja šoka i nesigurnosti koje je tog trenutka izazvao u meni mokar i klizav prostor između dasaka što mi se lepio za kožu, kao što se jasno sećam i toga da sam odozdo gledao u nešto svetlo i bolno. U doba kad samn postepeno postajao svestan sveta oko sebe, setio bih se tog događaja s vremena na vreme, ali kako mi je izgledao beznačajan, nisam ga pomenuo sve dok nisam odrastao. Imao sam verovatno i više od dvadeset godina kada sam, uzgred i ko zna zašto, rekao majci da dobro pamtim taj svoj doživljaj, Moja majka me je zgranuto pogledala. Jer u to vreme imao sam godinu dana.“*
Japanski reditelj Akira Kurosava (1910-1998), u svojoj autobiografiji navodi nekoliko događaja iz najranijeg detinjstva kojih se jasno sećao do kraja života. A da li ih se zaista sećao? Možda i jeste. Premda su naučnici spremni da tvrde da ukoliko je reč o prvih nekoliko godina života, onda su to tek malobrojne, mutne krhotine sećanja. I ako se neko podiči uspomenama iz ranog detinjstva, objasniće mu da je da su uspomene savitljive i podložne infantilnoj amneziji.
I dvogodišnjaci i trogodišnjaci dobro pamte i lica i mesta i događaje. To često i pokazuju, nedeljama kasnije. Sećanje šestomesečne bebe traje jedan dan, devetomesečne – čak trideset dana, a dvogodišnjaka – dve godine. Petogodišnjaci su u stanju da se sete slavlja ili izleta od pre godinu i po dana.
Pa ipak, ti događaji kasnije kao da iščile iz glave, ili ostanu negde skriveni. Prema Frojdu, ta zaboravnost ima veze sa procesom represije traumatskih misli koje su vezane za psihoseksualni razvoj tokom detinjstva. Čini se da ovu tvrdnju niko danas ne uzima baš sasvim za ozbiljno.
U svakom slučaju, reklo bi se da zaboravnost počinje već u šestoj godini, Između sedme i osme godine, sećanja na rano detinjstvo brzo iščezavaju. Ogledi su pokazali da se šestogodišnjaci sećaju takoreći 80 odsto događaja iz vremena kada su imali dve godine, a sa sedam i po godina mogu da prizovu u sećanje samo polovinu. Šta se u međuvremenu dogodilo sa pamćenjem? Da li škola izaziva taj krah sećanja?
Prema novijim istaživanjima, zaboravljanje je u neposrednoj vezi sa razvojem mozga u detinjstvu. Tokom prvih godina života rast novih neuronskih veza je više nego buran, i tako beba uspeva da savlada najteže životne zadatke. Zatim, jednostavno rečeno, dolazi do neke vrste srezavanja veza koje su uspostavljene u prvim godinama života. Tako sećanja nestaju i ustupaju mesta novim.
Dalja istraživanja su pokazala da se sećanja zapravo ne gube, ne nestaju, već su sačuvana, ali na mestima do kojih nemamo jednostavan pristup. Drugim rečima, zaboravljanje događaja iz najranijeg detinjstva jeste neka vrsta cene koju plaćamo da bi naš mozak sazreo, a mi postali odrasli.
Kod mnogih ljudi se zato javlja izvesna nostalgija, a sa njom i otpor da se upravo najranije detinjstvo zaboravi, a shodno tome, i da se odraste. Kurosava je svakako bio jedan od takvih. Imajući u vidu da smo danas savršeno svesni da, hteli to ili ne, primamo više informacija nego što možemo da sačuvamo u glavi (pa makar i na najkraći mogući rok) mnogi se svojevoljno i bez griže savesti prepuštaju stanju potpune rasejanosti. Ne haju za zaboravnost. O tome svedoči i pisac i reditelj Paolo Sorentino koji kaže:
„Rasejanost je najveći izum ljudskog roda. Osmišljen je da bismo mogli da nastavimo da guramo dalje. Kako bismo se pretvarali da smo ono što nismo: prilagođeni svetu.“
(Uvodni citat je preuzet iz knjige „Akira Kurosava; Nešto kao autobiografija“ u izdanju Instituta za film, 1982, prevod s engleskog: Gordana Velmar-Janković)