Baku, crtež japanskog slikara Hokusaija (1760-1849) – izvor: Wikipedia
Poslednjih godinu dana, jednog prijatelja progonio je takoreći isti san: nalazi se u nepoznatoj ulici gde na posredan način saznaje da se devojka u koju je strasno zaljubljen i za koju veruje da je žena njegovog života – udaje. Ta vest je tačna i neopoziva. U prvi mah ne uspeva da se pokrene. Povrh svega, nem je od užasa. Ne može ni da krikne, kako bi joj dao znak da je ipak tu. U sledećem trenutku, trči ulicom, sve brže i brže, prema crkvi gde se njegova voljena udaje. Njen otac ga sprečava da uđe u hram. I dalje je nem. Gleda u sreću koja mu izmiče. Devojka ga naposletku pogleda, međutim, on shvata da ga uopšte nije prepoznala.
Jasno, budio bi se ispunjen strahom i žalošću. Tešio se da je to bio samo san, premda je podozrevao da bi san mogao da nagovesti nešto slično i u budnom životu. Grozničavo je stoga razmišljao o tome šta bi mogao da uradi da se taj zloslutni san nikada ne ponovi. Da pusti neku muziku? Ostavi uključen televizor? Svetlo? Postavi iznad glave „hvatača za snove“ koji će nabaviti u nekoj prodavnici poklona? Mnoge kulture imaju svoje lekove za noćne more. Mogao bi zato da prizove mitološko biće po imenu Baku.
Baku je u drevnoj Kini 14. veka bio stvorenje iz legende. Iz kineske mitologije se kao tapir, u 15. veku preselio u japanski folklor. Proždiranje košmara, to je bila glavna Bakuova moć. Treba imati na umu da su tapiri sisari, kopitari. Liče na svinje sa surlom. Dugački su oko dva metra, a visoki jedan. Njihova težina dostiže i tri stotine kila. Na prednjim nogama imaju četiri prsta,a na zadnjim – tri. Nekada su živeli širom sveta, a danas samo u tropskim predelima Azije i Južne Amerike.
Iako bi se moglo reći da je prizivan kao duh, kineske legende opisuju Bakua kao himeru, biće sastavljeno od delova više različitih životinja: imao je medveđe telo, šape poput tigra, volovski rep, oči nosoroga. Ukratko, nastao je od viška delova drugih životinja. Pojedini stari kineski zapisi opisuju Bakua i kao kozu sa devet repova, četiri uha i očima na grudima. Uprkos ovom zastrašujućem, a svakako zbunjujućem izgledu, verovalo se da je Baku zapravo dobroćudno biće. Njemu su najpre pridavali moć da može da otera svako zlo. Ali, najviše je poznat po tome što može da proždere sve ljudske noćne more. A takođe i nesreću koja često usledi posle sna koji je nagoveštava. Legenda o Bakuu je jednako postala živa i u Japanu. Verovanje u Bakuovu moć bila je potkrepljena i odgovarajućim običajima. Koga bi u toku noći probudio košmar, trebalo je tri puta da ponovi sledeću rečenicu: „Ovaj san prepuštam Bakuu da ga pojede.“ Ili nešto slično. Crteži, slike ili figure koje su predstavljale ovo mitološko biće, bile su dobar znak, jedna vrsta amajlije. Figure koje predstavljaju Bakua, stavljane su pokraj uzglavlja dece. Figura moćne životinje trebalo je da dete uvede u bezbedne i lake snove. U domovima plemića, lik Bakua bio bi izvezen na jasučnicama.
Legenda kaže da je čuveni japanski borac, samuraj, general Tojotomi Hidejoši (1537-1598), jedan od ujedinitelja Japana, uvek kraj uzglavlja držao crtež Bakua. Verovao je da je za ratnika neophodan san bez košmara. Osim toga, smatralo se da Baku može da pojede i zle duhove koji šire epidemije i razne bolesti. Zato su svi pokušavali da ga ulove i ogrnu se njegovim spasonosnim krznom.
Baku je iznad svega ostao upamćen kao proždrljivac ružnih snova. Ali, tu nije kraj ove priče koja iz davnih vremena stiže do nas sa Dalekog istoka. Drugi deo govori da su se po, najblaže rečeno, neobičnom izgledu ovog bića, mogle naslutiti i njegove zastrašujuće osobine. Naime, ukoliko bi se dogodilo da posle proždiranja ružnih snova nekog deteta ili odrasle osobe, Baku ostane i dalje gladan, on bi progutao i sve želje i nade snevača. I ostavio mu potpuno prazan život. Ko bi mogao unapred to da zna?
I eto mitološkog objašnjenja za nečiji stvarni prazan život. Prethodio mu je ružan san koji je ponuđen Bakuu čija je glad, na žalost, bila neutaživa.