Đorđone, autoportret – izvor: Wikipedia
Đorđone je bio veoma visokog rasta. Stasit čovek. Lep. Odatle i ime: Veliki Đorđo – Đorđone. Jedan drugi Đorđo, Vazari, slikar, pisac i istoričar, tvrdio je da je pomenuta veličina isključivo ukazivala na Đorđoneovu veliku dušu. Imao je i predivan glas. Svirao je lautu tako dobro i pevao tako lepo, da je ljude ostavljao bez daha. Uz sve to, veština razgovora o suštinskim temama, bila je možda najveća vrlina venecijanskog renesansnog slikara. Ali avaj, sve su to legende. O životu ovog vrhunskog predstavnika venecijanske visoke renesanse, poznatog po imenu Đorđone (Zorzi) Barbereli iz Kastelfranka Veneta, zapravo se vrlo malo zna. I upravo veo tajne koji stolećima uporno prekriva njegovo poreklo, mladost, a nadasve slikarstvo, pa i preranu smrt, te sukob mišljenja stručnjaka oko toga da li je neku sliku uradio on ili možda neko drugi, čini od Đorđonea i neodoljivu tajnu. Ako već nismo do sada, onda ćemo je teško ikada do kraja odgonetnuti. Slike koje su mu pripisane, osim veštine i lepote čije su ovaploćenje, prepune su simbola koje i najugledniji proučavaoci slikarstva ne umeju da pročitaju. Ta prebogata simbolika, kratko rečeno, ostaje – neobjašnjiva.
U Kastelfranku je tek 2009. godine otvoren muzej nazvan „Đorđoneova kuća“. Bilo je to povodom petstote godišnjice smrti Zorzija iz Kastelfranka (1477-1510). Nalazi se u samom centru mesta od tridesetak hiljada stanovnika. Prema pisanom tragu iz 16. veka, ovo zdanje je bilo Đorđoneov dom između 15. i 16. veka. U stvari, kuća je pripadala porodici Pelicari za koju je Đorđone u mladosti radio. Muzej dočarava prilike i vreme u kojem je slikar živeo i radio. A one su bile baš onakve kakve danas naslućujemo kada razmišljamo o dobu renesanse. Uzvišene, raskošne, visokih ideala, bar što se umetnosti i nauke tiče. I baš u toj kući stižemo do još jedne od tajni tajanstvenog slikara. Na zidu je sačuvan friz koji mu se pripisuje: freska nazvana „Friz slobodnih i mehaničkih veština“. Najblaže rečeno – delo prepuno simbolike.
Ali najpre o slobodnim veštinama. Podrazumevale su obrazovanje sveštenika koji su zatim pohađali i univerzitete. Zahtevale su isključivo intelektualne napore i znanja, za razliku od mehaničkih veština. Pretpostavljale su i fizičku snagu. Iziskivale su izučavanje književnosti, stranih jezika, filozofije, istorije, matematike i nauke uopšte. Dakle, gramatika, retorika, dijalektika, aritmetika, geometrija, astronomija. I muzika. Toliko o idealima renesansnog čoveka.
„Friz slobodnih i mehaničkih veštima“ je zapravo ciklus fresaka (77 x 1558 cm) koji je kao venac na zidu u kući Pelacari sačuven do današnjeg dana. Pretpostavlja se da je veliki deo tih fresaka uradio upravo Đorđone između 1502. i 1503. godine. Reč je o slikarskom delu koji zaustavlja dah ne samo zbog svog sklada, već i zbog složenosti simbola. Govori o uzvišenosti jednog vremena. Dakle, neposredno ispod tavanice, dugi friz fresaka u glavnoj prostoriji kuće za koju se izvesno vreme mislilo da je bila dom Barbarelijevih i da se tu Đorđone i rodio.
Monohromatski su predstavljeni instrumenti slobodnih i mehaničkih veština, potom i muzički instrumenti, pribor za astronomiju, slikanje, arhitekturu, geometriju, biologiju, medicinu. Godinama se verovalo da je ovaj friz najprefinjeniji vid dokumenta o tome koji su bili visoki uzori renesansnog čoveka – umetnost i nauka. Međutim, posle se otišlo i korak dalje. Istraživači su, kao i uvek kada je reč o Đorđoneovom delu, pronašli i tajne poruke, pomalo uznemirujuće. Friz bi dakle mogao da bude svedočanstvo o bliskoj vezi između naručioca dela sa astronomsko-astrološkim teorijama jednog od največih predstavnika nauke tog doba – Đovanijem Batistom Abiozom koji se nastanio u obližnjem gradu Trevizu upravo na kraju 15. veka. Ukratko, Đorđoneove freske bi, po toj teoriji, mogle da predstavljaju duboku uznemirenost koja je obuzimala (ne samo Đorđonea) zbog očekivane astralne konjunkcije Saturna, Jupitera i Marsa u Rak. A to je trebalo da se, po Abiozovo proračunu, dogodi između 1503. i 1504. godine. Posle te konjunkcije od koje su ljudi strahovali, usledilo bi potpuno pomračenje Meseca. Konjunkcija, odnosno bliski prividan položaj dva ili više nebeska tela kada se posmatraju sa Zemlje, izazvala bi nezamislive nesreće na našoj planeti, a pre svega preokret uspostavljenog kosmičkog reda. Kraj zlatnog doba civilizacije.
Istovremeno, friz je imao i svoju dekorativnu funkciju. To je svojevrsan crtež koji ilustruje znanja iz astronomije i astrologije (ta astrologija ima tek daleke veze sa današnjim predviđanjima iz dnevnih novina i nedeljnika), prikaz instrumenata za merenje, koje pravi astronom (i astrolog) treba da koriste. Središnji deo freske dočarava temu rata, izazvanog neskladom i neredom u kosmosu i na Zemlji. Poruka ovog dela jeste da svako treba da teži skladu i bori se protiv sopstvenih slabosti. Poslednji deo friza je posvećen muzici, medicini i slikarstvu, veštinama koje ponovo unose sklad na Zemlji i kosomsu. Kada posmatrač ugleda lautu ili neki drugi renesansni muzčki instrument bez žica, može da nasluti da je opisano vreme bez zvukova. Još gore, bez tonova. Bez sklada. Slike, štafelaji i četke, možda su deo poruke o tome koji je put do ozdravljenja i ponovnog pronalaženja harmonije. Tu su i lekovite trave, razme činijice za spravljanje lekova. Na ovom frizu deluju zaista magično. Kao da je sklad zaista mogućno pronaći. Premda nas je narednih pola milenijuma prilično razuverilo u to..
