Sada, kada često pominjemo dela Paola Sorentina i Elene Ferante, nameće se misao: ko zna koliko bi zanimljivih priča moglo da se ispriča o Napolitancima i Napulju. Bezbroj. O običajima, ličnostima i raznim događajima iz bliže ili daleke prošlosti Napulja.
Baš kao što su brojne napolitanske ulice mračne i tajanstvene, tako su i povesti koje opisuju šta se možda tu dešavalo, jednako ispunjene mrakom. Od tajnih nauka, do misterioznih, čudnih osoba, ukletih palata i neobjašnjivih fenomena, to je Napulj iz prošlosti. Nad tim neverovatnim događajima, kao neki veo što pokriva sve, a koji nije lako skinuti, stoji – sujeverje. Sujeverje je, kao što svima poznato, način razmišljanja i oblik nade koji prkosi religijama. Svojstven je na ovaj ili onaj način svim narodima, u celom svetu. Što se Napulja tiče, sujeverje je izraženo na poseban način.
Evo jednog simpatičnog primera iz 1770. godine. U pratnji oca Leopolda, četrnaestogodišnji Volfgang Amadeus proveo je u Napulju, tadašnjoj prestonici muzike, celih šest nedelja. Na kraju boravka, napisao je sestri Nanerl pismo sledeće sadržine:
„Bujna plodnost ove zemlje pune života, čine moj odlazak tužnim. Ali prljavština, broj prosjaka, ovi bezbožni ljudi, kao i nevaspitana deca, čine da ću otići ipak bez žaljenja za onim što je bilo dobro. A što se sujeverja tiče, ono je ovde toliko ukorenjeno, da bi se moglo reći da je u Napulju to prava jeres.“
Naime, Napolitanci su izgleda sumnjali u muzičko umeće ljubimca kraljice Marije Terezije. I zato su bili veoma iznenađeni posle prvog Mocartovog koncerta. Umesto oduševljenja, koje ipak nisu mogli da sakriju, došli su odmah do zaključka zašto mladi Mocart tako dobro svira. Zašto, dakle? Zato što na ruci, na malom prstu ima čarobni prsten! Taj prsten izaziva moć u dečaku, a toj moći posle podležu i slušaoci. Istini za volju, Mocart je prsten dobio upravo od Marije Terezije. Kada je u Napulju te 1770. godine na red došao sledeći koncert, Mocart je pre nego što će početi da svira, zbog sujevernih Napolitanaca, skinuo prsten i stavio ga na pult za note. Nije poznato da li ih je tako razuverio.
A sada o jednom vrlo poznatom napuljskom predmetu koji je takođe odraz tamošnjeg sujeverja i verovanja da se protiv uroka i loše sreće može delovati uz pomoć nekih stvarčica. To je napuljski rog ili roščić koji donosi sreću. Kao suvenir može se kupiti ne samo u istorijskom delu grada Napulja i ne samo u Napulju. Predmet je crvene boje, liči zapravo na papričicu, napravljen je od keramike, stakla, po mogučstvu od korala, srebra ali i zlata. Prema davnom verovanju, otklanja svaki urok, jeteturu, kako Italijani nazivaju lošu sreću koju van neko prenese, svesno ili nesvesno.
Rog je drevni simbol. Sve životinje koje ulivaju strahopoštovanje, imaju rogove. I kromanjonci su poštovali rog. Korišćeni su i tokom šamanskih obreda. U doba neolita, ljudi su pored svojih prebivališta kačili rogove. Rog je bio znak plodnosti, budući da je falusnog oblika. Stari Grci govorili su da je rog zapravo Prijapov falus. A od plodnosti do bogatstva, samo je korak. Za Asirce bio je to znak kraljevske moći. I tokom biblijskih vremena rog je imao ulogu predmeta koji čuva čoveka. A posebno progonjenog. Egipćani su Amona, boga stvoritelja prikazivali često sa rogovima ovna. Rimljani su najhrabrije vojnike nagrađivali ordenom u vidu rogova…
Zanatlije, a posebno draguljari, iskoristili su ovaj simbol i ljudsku sklonost ka sujeverju. Počeli su da izrađuju rogove i roščiće od srebra, zlata i korala. U Napulju, crveni rog je jedan od navažnijih simbola narodne kulture. Da bi rog nekome doneo sreću, potrebno je da bude zadovoljeno nekoliko uslova. Najvažniji je taj da rog niko ne može sam sebi da kupi, već neko drugi mora da mu ga pokloni. Mora da bude tvrd, i da ima oštar vrh. I da je crvene boje. Po mogućstvu – od korala. I da ga je ručno napravio neki zanatlija, jer se samo preko ruklu prenose dobre namere, a stoga i posebna moć.
Na pitanje zašto je napuljski amulet crvene boje, Napolitanci odgovaraju na tri načina: jer je crvena boja, boja sreće. Ili, jer je crvena boja, boja đavola koga treba pobediti. Ili boja krvi. Krvi neprijatelja koji je hteo da nas urekne, ali će ga amulet – uništiti.
Kako god da se pogleda, crveni napuljski roščić priprema za onog koji ga nosi i poštuje, jedan oblik pobedničkog scenarija. Koji ovaj zatim nosi verovatno u podsvesti. Možda i u svesti! Ako zaista ima u vidu da će mu pomoći. Razni su ljudi.
Još u srednjem veku u Napulju je bez obzira na crkvenu dogmu smišljena vesela pesmica u kojoj se pominju i sveci i amajlija za sujeverne:
„Sveti Đenaro, Sveti Đirolamo, Sveti Krispino, Sveti Đustino, koristite moj rog i obuzmite ga vatrom svog. Novac donesite da mi bude divno, Sveti Krispino, Sveti Đustino. U mojoj torbici neka parice zvone, a rošćiće ću svecima dati kao poklone!“