Dragoslav Šekularac sa kćerkom u vreme kada mu se divio ceo svet
Već izvesno vreme dopisujem se sa prijateljem Betom koji živi u Santjagu. On je, naravno, Čileanac. Na starinski način, putem pisama, međusobno se podržavamo „na različite teme“, odnosno, kako životne okolnosti nalažu. Poslednjih dana, uglavnom razmenjujemo misli i predviđanja o fudbalu. Iznenadio me je kada mi je napisao da i dalje čuva album sa sličicama iz 1962. godine. Tada je Svetsko prvenstvo u fudbalu održano u Čileu. Još više me je iznenadilo njegovo pitanje:
„Kako je Dragoslav Šekularac? On je bio moj idol.“
Odgovorila sam:
„Šeki je prilično dobro, hvala! A njegova ćerka je moja najbolja drugarica!“ Možda baš zbog tog neobičnog sticaja okolnosti, zamolila sam ga da mi u sledećem pismu napiše sve čega se seća o Svetskom prvenstvu u fudbalu 1962. godine u Čileu. Tada je bio desetogodišnjak.
Šta se u međuvremenu dogodilo sa svetom? Fudbalom? Sa navijačima? Beto nije postao fudbaler, već poslovni čovek. Ali je ostao zagriženi poklonik ove igre. Verujem da iz Betovog odgovora, iz tog pisma iz Južne Amerike, može mnogo toga da se nauči, jer smo u prilici da uporedimo to vreme sa današnjicom. Uostalom, evo i pisma:
„Bio sam dečak, imao sam deset godina. Sećanja na Svetsko prvenstvo 1962. godine u Čileu su delom u izmaglici, a istovremeno neobično upečatljiva. Pre svega, treba imati u vidu da je naša zemlja bila veoma siromašna. Mislim da nije bila spremna za događaj te vrste. Verovatno da je sve bila stvar improvizacije i samo su motivacija, entuzijazam i uverenja koju su dolazila iz samog fudbala, kao i od fudbalera, učinili da sve bude moguće. Čuvena rečenica jednog od njih, došla je iz prošlosti i ostala je upamćena. Glasila je: budući da nemamo ništa, učinićemo sve. Njegovo ime bilo je Karlos Ditborn Pinto i umro je neposredno pre nego što je Svetsko prvenstvo počelo.
U Čileu u to vreme nismo imali profesionalnog trenera koji bi radio sa reprezentacijom, pa su ga iznajmili. Fudbaleri su uglavnom bili strašno siromašni – bar većina. Fudbalski klubovi su ih zapravo hranili. Jedan od njih, igrač kluba Kolo-Kolo, Horhe Toro, prešao je posle prvenstva u Benfiku. Bio je to prvi transfer jednog čileanskog fudbalera u neku evropsku ligu. Ta vest je snažno odjeknula, te se i danas toga sećam. Još jedno sećanje: uvek sam bio navijač kluba Kolo-Kolo i plakao bih dugo ako bi izgubili utakmicu. Jednom sam otišao da ih gledam sa našom kućnom pomoćnicom koja me je čuvala dok sam bio mali i posle utakmice sam posmatrao kako igrači ulaze u autobus. Roditelji Horhea Toroa stajali su pored nas i uverio sam se da su i oni sirotinja. Krajnje skromni.
Radovi na proširenju stadiona počeli su za vreme državnog prvenstva i biciklistička staza je bila uklonjena. Tako su dodata nova sedišta.
Moj otac nikada nije kupovao ulaznice i na kontrolnim punktovima smo brat i ja morali da projurimo pored čuvara. Kada bismo ušli, kretali smo se brže od onih koji su platili ulaznice i unapred zauzimali mesta. Na kraju bismo ipak sedeli na stepenicama. Sećam se priča o tome da u gradu nema dovoljno hotela za goste iz inostranstva i predstavnike štampe za vreme Prvenstva. Ljudi su dolazili u Santijago iz drugih zemalja i iznajmljivali stanove. U Santijagu nije bilo mnogo zabave – predstava i tome slično. Sećam se da su strani novinari opisali moj grad kao veliko selo. To me je pogađalo.
Predsednik Horhe Alesandri bio je strog čovek, nenaklonjen fudbalu. Prisustvovao je utakmici na otvaranju Svetskog prvenstva: Čile – Švajcarska. Čile je pobedio. Bilo je to toliko dirljivo! Švajcarci su bili opisani kao tim koji se odlično brani. Jastuci od slame bili su postavljeni po tribinama da posetiocima bude udobnije za sedenje. Ti slamnati jastuci postali su danas predmeti obožavanja. Kolekcionari ih visoko cene.
Naša porodica 1962. nije imala televizor. U Čileu, televizijski program je počeo baš te godine. Bili smo kao pod hipnozom dok smo piljili u crno bele uspravne štrafte, a vlasnici aparata nameštali antene. Ali, uopšteno govoreći, ljudi nisu bili naviknuti na televizijske prenose fudbalskih utakmica. Zato što nije bilo potrebno da se zamišlja! Bili smo naviknuti na radio prenose. Događala se smešna stvar: ljudi su snižavali ton na televizoru, a podizali na radio-aparatu. Tako su navikli, a i radio reporteri bili su bolji i veštiji. Utakmice Svetskog prvenstva ’62. gledali smo kod mog strica koji je imao dovoljno novca da priušti porodici televizor. Inače, dnevne sobe su bile prepune stolica i komšije bi dolazile kod onih koji su imali televizor. Bilo je manje nepoverenja, a komšijsko druženje je cvetalo.
Još jedno od mojih detinjih fudbalskih razočaranja: otac je vodio mog brata da gledaju zajedno utakmice Svetskog prvenstva. Ja nisam uopšte ni uzet u obzir kao mogućnost. Mlađe dete. Bio sam očajan. Od tada smatram sebe žrtvom nepravde!
Postojao je album sa sličicama koji je trebalo popuniti. U njima su bile sve nacionalne reprezentacije i njihovi treneri. Bila je i džoker karta koja je sadržala i neke rečenice uobičajene za određeni jezik. Za Jugoslaviju je bila reč fala. Da li ta reč i dalje postoji? Znao sam napamet imena svih igrača i za vreme školskog odmora menjao sam se sa drugovima. U svakoj kesici bilo su četiri sličice.
Sećam se odlično Dragoslava Šekularca. On je bio jedan od vodećih igrača tog vremena. Naša pobeda nad Jugoslavijom bila je epska. Zauzeli smo treće mesto, a Jugoslavija četvrto. Elaido Rohas dao je pobednički gol. Usledilo je narodno veselje. Automobilske trube cele noći. Jer, Jugoslavija je bila jedan od favorita za pobedu 1962. godine. Čehoslovačka koja je osvojila drugo mesto, predstavljala je iznenađenje za sve. Imali su Šorkrojfa, najboljeg golmana na prvenstvu. Ipak, loše je branio u finalu i Brazil je pobedio. Pele je bio povređen i nije igrao. Zato je Garinča postao heroj tog Prvenstva,“
