Gaetano Doniceti – izvor: Wikipedia
Legenda kaže da je jednom prilikom, dok je sa Gaetanom Donicetijem sedeo u nekom pariskom restoranu, Đoakino Rosini rekao glavnom kuvaru: „Molim Vas, pripremite brzo nešto slatko za ovog čoveka čiji su ljubavni jadi tako gorki!“ I eto kako je navodno nastala „torta Doniceti“.
Čini se da ova legenda nema uporišta u stvarnosti. Premda torta sa tim nazivom zaista postoji. Kao i poslastičarnica „Gaetano Doniceti“ u Bergamu, rodnom Donicetijevom gradu. Istina je takođe da je ljubav, za Donicetija, predstavljala izvor nepresušnog nadahnuća.
„Želim ljubav! Bez ljubavi, sve teme su ledene. A ljubav je žestoka…“ napisao je Gaetano Doniceti (1797-1848) jedan od najslavnijih operskih kompozitora epohe romantizna.
U Gornjem gradu (Citta’ alta) u Bergamu, gde vreme izgleda kao da je stalo pre nekoliko stoleća i gde svaka građevina i ulica može lako da posluži za scenografiju nekog mogućnog nastavka filma „Velika lepota“, nalazi se Palata Bazoni Skoti. Reč je o velelepnoj kući u današnjoj ulici Gaetana Donicetija. U tom zdanju kompozitor je proveo poslednje dane života. Svemu je prethodio mučan boravak u francuskoj duševnoj bolici u Ivri sir Sen. Zatvoren zajedno sa teškim bolesnicima, Doniceti je patio od posledica neuro-sifilisa koji mu je izazivao nepodnošljive bolove u glavi, ali i napade ludila.
Međutim, vratimo se ipak romantičarskom, donicetijevskom poimanju muzike.
Ljubav je jedina životna istina. Jedino dobro. Jedino što je istinski pozitivno. Ono što ljubav sprečava, to su laži, spletke, zlopupotreba moći i – zla sudbina. Eto, to bi ukratko mogao da bude amaterski tačan opis dela kompozitora Gaetana Donicetija. Reklo bi se da je posle Belinija, upravo Doniceti iscrpeo muzičko nadahnuće koje donosi duboko nesrećna ljubav. Čini se da je dobar deo njegovog opusa zapravo varijacija na priču o nesrećnim ljubavnicima. Naravno, u Donicetijevim operama drugačije se voli nego u onim iz 18. veka. U toj razlici, u toj povišenoj temperaturi strasti, sadržan je sjaj romantičarskog pogleda na svet. Onog italijanskog. Koji ni danas ne bledi, već ima odlučne sledbenike.
Opere serie Gaetana Donicetija predstavljaju setnu galeriju nemogućih ljubavi: Ana Bolen,Torkvato Taso, Lukrecija Bordžija, Lučija od Lamermura… Kako su se onda, u vreme brojnih Donicetijevih praizvedbi, osećali njegovi slušaoci? Mogli su da se poistovete i razmišljaju o sopstvenim ljubavnim nevoljama. Upravo je Gaetano Doniceti bio taj koji je povezao operu juga i severa Apeninskog poluostrva stvorivši svojevrsnu dijalektiku nacionalnog muzičkog ukusa. Verdi je zatim nastavio istim putem.
Kao što je poznato, za italijansku romantilčarsku muziku od suštinskog značaja su melodija i pesma. S druge strane, za nemačku, harmonija i instrumentalni simfonizam. Ako je romantizam označavao trijumf srca, onda su italijanski operski romantičari shvatili da je melodija prava forma muzike. Mada, nisu svi to naročito cenili. Naime, kada je 1840. godine u Parizu čuo „Favoritkinju“, Robert Šuman je pobesneo. Uzviknuo je: „Pa ovo je muzika za lutkarsko pozorište!“
Ipak, Donicetijevo delo izdržalo je sud istorije. Možda upravo i zbog njegove odluke da pitanja srca postavi u središte. Inače, Doniceti je živeo u potpunom stvaralačkom haosu i jurnjavi koji bi se mogao uprediti sa munjevitim životom današnjice. Za četvrt veka koliko je stvarao, napisao je sedamdeset opera (za neke i libreta) i mnoštvo duhovnih i kamernih dela. Operu „Zvonce“ – za devet dana. Poslednji čin „Favoritkinje“ – za nekoliko sati!
Gaetano Doniceti rođen je 29. novembra 1897. godine u Bergamu, u Lombardiji. Otac mu je bio čuvar, a majka tkalja, pa su Gaetano i njegov brat Đuzepe pohađali „milosrdne časove muzike“ namenjene obdareoj siromašnoj deci. Njegovi profesori bili su Đovani Simone Majer, Frančesko Salari i Antonio Gonzales. Ubrzo je uočen dečakov veliki muzički talenat. Zanimljivo za jednog operskog kompozitora: Doniceti nije umeo da peva, ali ni posebno dobro da svira bilo koji muzički instrument, uključujući i klavir! Na osnovu sačuvanih dokumenata, stiče se utisak da je bio snažno povezan sa Vinčencom Belinijem. Doniceti mu se iskreno divio, dok ga je Belini smatrao za suparnika. Kako god, Doniceti je napisao Rekvijem za poslednji ispraćaj Belinija. Izveden je 1840. godine u prelepoj crkvi Santa Maria Mađore u Bergamu gde danas Doniceti počiva.
Prva opera mu je izvedena u Veneciji, a uspesi su se zatim nizali i u Napulju, Milanu, Parizu. Čini se da je slava bivala najveća onda kada ga je život najviše povređivao. U kratkom vremenskom razdoblju, Gaetano je izgubio roditelje, troje dece i ženu. Ipak, uspevao da piše. Na primer, za premijeru „Lukrecije Bordžije“ predvideo je da gudači sede na sceni, ispred pevača. Čak sedamnaest opera spremio je za izvođenje u pozorištu „San Karlo“ u Napulju gde je jedno vreme bio direktor. Užasavao se pomisli da bi njegove opere mogle da budu dosadne Rosiniju.! „Katerina Kornaro“, poslednja Donicitijeva opera, ispraćena je u Napulju zvižducima i povicima neodobravanja.
Poslednji boravak u Parizu odveo ga je u ludnicu. Umro je 8. aprila 1848. godine u rodnom gradu. Preko puta palate Bazoni Skoti, nalazi se Muzej Gaetana Donicetija. Jasno je da i konzervatorijum u Bergamu nazvan „Gaetano Doniceti“.
Još jedna zanimljivost za kraj. Doniceti je najpre sahranjen na groblju u Bergamu u „donjem gradu“, u kapeli ugledne porodice Pecoli. Pre sahrane je izvršena autopsija i tom prilikom je utvrđeno da je kompozitor umro od posledica sifilisa koji je ostavio lezije na njegovom mozgu. Godine 1875. Donicetijevi posmrtni ostaci ponovo su iskopani radi nove autopsije. Tom prilikom utvrđeno je da nedostaje takozvani krov (poklopac) Gaetanove lobanje! Taj deo (lobanje) je posle detaljne istrage pronađen na obližnjem mestu, kod naslednika jednog od lekara (uz to i kradljivca) koji su izvršili prethodnu autopsiju. Taj čovek, inače trgovac, služio se Donicetijevom lobanjom kao posudom za sitan novac. Žestok zaokret sudbine koji navodi na neočekivane zaključke.
Posmrtni ostaci kompozitora, zajedno sa ukradenim delom lobanje, zatim su preneti u crkvu Santa Maria Mađore gde Gaetano Doniceti i danas počiva kraj svog profesora, Đovanija Simonea Majera.