Mačka na mozaiku u Pompeji – izvor: Wikipedia
Jedna od mogućih, vrlo poznatih, podela ljudskog roda: prvi vole pse, dok drugi vole mačke. I iz te podele zatim proizlaze mnoge druge čovekove osobine. Jer, onaj ko voli pse… onda… I tako dalje. A ko je za mačke… dakle… Da ne dužimo o steroegipatskom mačkolikom božanstvu, ali Žil Vern je na primer napisao da su mačke duhovi koji su sišli na zemlju, te da bi umele lako da hodaju i po oblacima. Ova rečenica mogla bi da bude savršeni uvod u jednu priču iz ne tako davne prošlosti. Govori o mačkama i njihovim (precenjenim) sposobnostima.
Počnimo neobičnim pitanjem: šta, ako biste otkrili da je vaša mačka tajni agent? Agent spreman da otkrije pojedinosti o vašem privatnom životu nekoj stranoj tajnoj službi? Možda i domaćoj?
Da li biste to mogli da zamislite?
Ne?
Međutim, upravo se tako nešto javljalo po svoj prilici kao ideja vodilja ljudima iz američke Centralne obaveštajne agencije (CIA), početkom šezdesetih godina prošlog veka. Pojedine mačke su navodno bivale dresirane kako bi „špijunirale“ sovjetske diplomate. Projekat je ostao upamćen po smešnom nazivu „Acoustic Kitty“ (akustična maca), a sve je bilo osmišljeno u odeljenju za nauku i tehnologiju Centralne obaveštajne agencije. Ukratko rečeno, trebalo je iskoristiti mačiju sklonost prema prozorskim daskama, kantama za otpatke, klupama i tome slično. I sposobnost da čuju čak i najtiše šumove i glasove. Zar bi prisustvo mačaka (tačnije mačaka lutalica) oko prebivališta nekog važnog političkog lica bilo sumnjivo? Ne bi! A dobro dresirana mačka umela bi da se „namesti“ upravo tamo gde se čuju neki važni zvuci, ili, još bolje, bitni razgovori. Da ih snimi i donese suprotnoj, zainteresovanoj strani. Takoreći neopaženo.
U naučnim časopisima, godinama kasnije, opisano je da su veterinari, saradnici CIA-je ubacivali radio prenosnike ispod kože na vratu mačaka, mikrofone u slušne kanale i gotovo nevidljive žice kroz dlaku i na taj način povezivali dve naprave. U sledećoj fazi ovog šijunskog projekta, mačke su obučavane da slušaju samo određene zvuke.
Ubrzo, pokazale su se loše strane ove zamisli. Mačke nisu velike, zato je valjalo koristiti male baterije. Šezdesetih godina prošlog veka, mala baterija podrazumevala je i kratko trajanje. Priroda mačke pokazala se kao još veći problem: koliko god bile dresirane, mačke uvek rade ono što one žele, a ne što drugi očekuju od njih. Mačka bi prestala da „špijunira“ istog trena kada bi omirisala nešto primamljivo za jelo. I tome slično. Međutim, ni to nije odmah obeshrabrilo pripadnike Centralne obaveštajne agencije. Želeli su da kroz praksu provere špijunske sposobnosti mačaka.
Prva „misija“ akustične mace bila je u okolini Ambasade SSSR u Vašingtonu. Prema jednoj verziji, dresirana mačka, čim se našla na slobodi, završila je pod točkovima taksija koji je tuda slučajno prolazio. I tako je misija propala. Ovu tvrdnju pobili su 2013. godine penzionisani agenti koji su rekli da su se mačke zapravo pokazale kao potpuno nepouzdane i neupotrebljive za sve špijunske zadatke. Pomenuta maca kojoj je veterinar ugradio radio prenosnik u vrat i mikrofon u uvo, proživela svoj život u sreći i blagostanju. Rekao je kako je stvar (sa taksijem) izmišljena samo da bi projekat bio što pre okončan.
Šta je od svega u vezi sa ovim čudnovatim događajima istina, teško da ćemo ikada saznati. Ipak su to bile igre laži, zar ne? Navodno, operacija „akustična maca“ okončana je zvanično tek 1967. godine, odnevši u nepovrat dvadesetak miliona dolara. U međuvremenu je Hladni rat završen, a vrednost novca se značajno promenila. Eto, na primer transfer stručnjaka za prenemaganje, fudbalera Nejmara de Silve, iz „Barselone“ u „Pariz Sen Žermen“, prošle godine bio je vredan je 222 miliona dolara!
Tajni dokumenti o operaciji „akustična maca“ postali su javni 2001. godine, kada su skinute oznake državne tajne i sa mnogih drugih iz arhive Centralne obaveštajne agencije.
Šta je pouka ove priče? Navodi nas na novo pitanje. Postavlja ga pevač Toni Pagoda, izmišljeni junak knjiga italijanskog pisca i reditelja Paola Sorentina. Pagoda kaže: „Život je neverovatna zajebancija. Ali na šta treba da se usredsredimo? Na neverovatno ili zajebanciju?“
Zaista, teško pitanje.