Venecijanska umetnica Rozalba Karijera, u zrelim godinama nacrtala je portret još jedne čuvene Venecijanke – Faustine Bordoni, rođene 1697. godine. Prikazala je kao narodsku, ali vrlo moćnu ženu tamne kose, mekih uvojaka, svetlih očiju, belog vrata i bujnog poprsja. Faustina Bordoni bila je mecosopran, jedna od najpoznatijih pevačica svog vremena. Osim lepote glasa, gospođica Bordoni vladala je fantastičnom tehnikom: njeno pevanje odlikovala je zapanjujuća pokretljivost glasa. Eh, da: kada bi pevala samo skale, to je bilo kao da neko prosipa bisere! Niko nije znao kako i kada ta devojka uzima vazduh, kako uspeva da izvede sve trilere i kako joj polazi za rukom da bude i glumački toliko uverljiva na sceni. Slava joj nije dozvoljavala da misli na ličnu sreću. Udala se onda kada su njene vršnjakinje već odavno imale muževe…
Poklonici opere su je obožavali i njeno pevanje uvek ispraćali ovacijama. Glas o velikom pevačkom umeću Faustine Bordoni stigao je do Londona gde je živeo i stvarao nemački kompozitor Georg Fridrih Hendl (1685-1759). Zato je pozvao Faustinu da dođe u englesku prestonicu i na tamošnjim scenama tumači glavne role u njegovim operama…
Opersku divu, upravo u Londonu sačekala je zamka… Ime te „zamke“ bilo je Fračeska Kuconi. Frančeska je bila sopran, godinu dana starija od Faustine. Zvali su je Parmiđana, po njenom rodnom gradu, Parmi. Za razliku od Faustine, nije bila lepa. Debeljuškasta, velikog nosa, upečatljivog podbratka i niskog rasta, na pozornici je ipak delovala – svemoćno. Za to je bio zaslužan njen predivni sopranski glas. Doduše i način oblačenja. Parmiđana se na svoj način suprotstavljala slavljenim kastratima, tadašnjim vladarima operskih scena, tako što je namerno privlačila pažnju, oblačila vrlo izazovne kostime. Svaki put kada bi se Frančeska pojavila u nekom engleskom pozorištu, izazivala je skandal. Njeni dekoltei bili su toliko duboki, da su omogućavali publici da vidi čitavo porsje, a suknju je zadizala, čim bi prilika to dozvoljavala. Prirodno, gospođe iz najviših staleža, nastojale su da je podražavaju! Ružnjikava Parmiđana bacala je u zasenak sve kastrate. A to je želela da učini i sa lepom Venecijankom Faustinom Bordoni.
Sudeći prema tadašnjim kritikama, njena tehnika pevanja bila je lošija od one kojom je neprikosnoveno vladala Faustina. Ali, glas je bio jači. Parao je vazduh engleskih operskih sala:
„Glas Kuconijeve toliko je lep da bi mrtve mogao vratiti u život, a usmrtiti žive!“ – pisali su londonski kritičari. Jedan novinar, svakako Frančeskin obožavalac, zapisao je ushićeno:
„Neka sam proklet! Kuconijeva nosi gnezdo slavuja u svojoj materici!“
U hronikama su ostali zabeleženi i utisci sa praizvedbe Hendlove opere „Alesandro“ 5. maja 1726. godine. Nastupio je veličanstveni trio. Bordonijeva, Kuconijeva i Senezino, jedan od najboljih kastrata tog vremena. Hendl je nekako uspeo da udovolji hirovitim pevačima, te je svako imao jednaku ulogu, odnosno, svako od pevača dobio je priliku da pokaže šta zna. Publika je bila van sebe od sreće i ushićenosti. Jednom rečju: delirijum! Faustina i Parmiđana jedva su od zavisti uspevale da budu istovremeno na sceni, a da se ne potuku. Nadmetale su se i pokušavale da natpevaju jedna drugu tokom čitavog izvođenja opere. To je doprinelo zadivljujućem ishodu praizvedbe.
Nikada nisu postale prijateljice. Patile su od zavisti jer je svaka mislila da ona druga nezasluženo dobija zasluge na koje je samo jedna trebalo da polaže pravo. Moglo bi se reći da su ljubitelji opere uživali u neprijateljstvu dveju pevačica. Jer, svrha zavisti jesta da osobu podstakne i pokrene na delanje koje će dovesti do izjednačavanja razlika. Pevačice su nastavile da se svađaju, vređaju, napadaju jedna drugu najprostijim rečnikom, sejući tračeve po londonskim salonima. Odnosi su bili toliko zategnuti, da su se među obožavaocima stvorile dve muzičke struje: Faustinijanci i Kuconiosti. Osvojivši takoreći istovremeno London, dve suparnice krenule su da osvajaju Evropu. Obe su bile veoma bogate i ponašale su se kao prave primadone. Znači, hirovito.
Zanimljivo je da su i Faustina Bordoni i Frančeska Kuconi bile udate za muzičare. Faustina je u trideset trećoj godini postala gospođa Hase, supruga Johana Adolfa Hasea koji je bio ugledni nemački kompozitor, dve godine mlađi. Kada je upoznao Faustinu tokom venecijanskog Karnevala 1730. godine, nije više bio u stanju da se od nje odvoji. Venčali su se nekoliko meseci docnije.
S druge strane, Frančeska Kuconi postala je gospođa Sandoni, supruga Pjer Đuzepea Sandonija, kompozitora i jednog od najvećih virtuoza na čembalu tog vremena. Posle čitavog niza uspeha koje je ostvario u Italiji Hase je dobio mesto kapelmajstora u Veneciji. Bio je veoma popularan i slavljen. Toliko da je i Mocart kao dečak rekao jednom prilikom svom ocu: „Kad porastem, želim da postanem Hase!“ Sa Faustinom, Hase je proživeo uzbudljiv i bogat umetničlki život. S scene se povukla u šezdesetoj godini. U Veneciji je novembra 1781. godine osvanuo nekrolog: ,,Dana, 4. novembra, Faustina, kćerka gospodina Paola Bordonija, supruga gospodina Đovanija Adolfa Hasea okončala je svoj život u 21 čas, kada je obuzela visoka vatra zbog kanceroznog čira.“
Kao što smo rekli, Frančeska Kuconi udala se u tridesetoj za Pjer Đuzepea Sandonija, koji je bio sjajan kompozitor i čembalista, stariji od nje jedanaest godina. Rođen u Bolonji 1685. godine i član Akademskih filharmoničara, bio je strastveni kockar i veliki zavodnik, tačnije – preljubnik. Žene su ga obožavale, kao i on njih. Brak sa temperamentnom Frančeskom Kuconi bio je ravan paklu. Gubila je glas, baš kao i živce… Muž je napustio i otišao u Amsterdam. Očajna i napuštena, Frančeska se ubrzo odala piću. Menjala je ljubavnike, ali niko od njih nije nameravao da sa njom podeli godine zrelosti. U pedesetoj godini, Parmiđanin glas potpuno je propao. Poslednji put se pojavila na sceni pevajući u Hendolovom oratorijumu „Mesija“. Nedugo poton uhapšena je u Londonu zbog neplaćenih dugova.
Svo njeno bogatstvo bilo je proćerdano. Godinama je niko nije pominjao. Velika pevačica otišla je u Bolonju gde je bila prinuđena da se izdržava praveći dugmad od svile. Niko više nije znao da je ta siromašna pletilja nekada bila živa operska legenda. Možda je i dalje sa zavišću razmišljala o Faustini? Sirotica je ponovo postala legenda tek posle smrti, 1778. godine. Tačnije, obe su to postale i – ostale!