Gete na slici Johana Tišbajna – izvor: Wikipedia
Zašto su ljudi ponekad tako surovi prema onima koji nedvosmisleno odskaču od proseka? Srećom, to nije uvek slučaj. Dogodi se da ih i razumeju.. Izvesno je, takođe, i da su pojedine talentovane osobe znatno stidljivije od ostalih, te ne uspevaju da pokažu jasno sve ono što bi mogli da urade. Valjda im je to saznanje dovoljno. Pa ga drže za sebe. Utešna je misao koja nam govori da je svet prepun genija za koje niko nikada nije čuo, budući da im nedostatak ambicije i skromnost to nisu dozvolili. Osećanje koje je u ovom vremenu veoma ohrabrujuće. Jer, želja za pokazivanjem je nešto sasvim drugo.I spada upravo u nametnute standarde.
Najčešća prepreka u razumevanju obdarenih jesu unapred postavljeni mediokritetska pravila. I moda. To se danas vrlo jasno vidi na primeru mladih muzičara. Javnost (a možda i pedagozi sami) jednostavno zahtevaju od dece da što pre stanu na podijum i pokažu da su talentovani. Ali ne samo to. Ukoliko najkasnije do desete dete nije postalo vituoz, zvezda YouTube-a, kao da nema čemu da se nada, kada je reč o osvajanju široke publike. Te trke često posmatramo otvorenih usta i s divljenjem. Ipak, reklo bi se da te parade, postaju već otužne.
Istini za volju, za tako nešto ima i vrlo starih primera: Mocart je u desetoj svirao pred kraljevima i već komponovao mnoga dela. Gete je imao šest godina, a govorio je čak sedam različitih jezika! Francuski naučnik Andre Mari Amper je u petnaestoj već proučio sva dela najvećih matematičara. Blez Paskal je kao šesnaestogodišnjak pisao eseje. Jevrejski renesansni mislilac Leon Modena je u petnaestoj godini, kao okoreli kockar i filozof, objavio knjigu o hazarderskim igrama.
S druge strane, Džordž Bernard Šo, svoju sjajnu književnu karijeru započeo je tek u četrdesetoj, kao uostalom i slikar Pol Sezan. I mnogi drugi. Svako ima svoj ritam.
Naposletku, tu je i još jedna grupa razloga zbog kojih su mnogi geniji u izvesnim slučajevima ostali neotrkiveni. To su zavist, antipatija i suprotan ideološki ili politički stav. Poznati italijanski pisac Primo Levi, svedok užasa nacističkih logora, još je kao dečak bio obdaren za pisanje, Profesori su ga, međutim, oborili iz italijanskog jezika i morao je da ponavlja razred jer je odbio da napiše sastav o ratu.
Pođimo malo dalje kroz istoriju. „Šta ćemo sa vašim Bertom!“, žalili su se listom profesori malog Alberta Ajnštajna. Imao je devet godina, a njegove intelektualne moći su, prema mišljenju nastavnika, bile ravne sposobnostima petogodišnjeg deteta. Roditelji su takođe bili zabrinuti. Dečko je doduše lepo svirao violinu, ali to nije zadovoljavalo majku i oca. Jer, svi su u razredu bili bolji đaci od njega.
I proferori Emila Zole, potonjeg slavnog pisca, bili su očajni i besni. Smatrali su da je njegov način pisanja nedopustiv, da je mladić nepismen, te da ga obavezno treba oboriti. Neka ponavlja, pa da najzad nauči šta je francuski jezik.
Pomenimo još i slučaj Franciska Goje koji je dva puta bezuspešno pokušavao da upiše Akademiju lepih umetnosti u Madridu. Uzalud. Sliččno je prošao i Đuzepe Verdi u Milanu. Doduše, upravo taj konzervatorijum danas se zove – „Đuzepe Verdi“. Sijalica, pronalazak Tomasa Alve Edisona nije u početku naišao na razumevanje. Otkriće je okarakterisano kao idiotska ideja.
Godine 1962. diskografska kuća „Decca“ organizovala je probno snimanje za mlade rokenrol grupe. Između ostalih, nastupili su i muzičari iz Liverpula – „The Beatles“. Menadžer Dik Rou tada je izjavio: „Nimalo mi se ne dopada kako sviraju. Grupice sa gitarama su stvar prošlosti.“ Srećom, to ih nije uopšte obeshrabrilo. Premda, Džordž Harison je bio spreman da prebije Rou i u tome su ga jedva sprečili. Nekoliko meseci kasnije, učestvovali su na konkursu koji su organizovale kuće „Emi“, odnosno „Parlophone“. Ostalo je poznato. Ali ne i to da li je menadžeru Diku došlo da sam sebe kazni što je pustio da mu pobegne zlatna koka.
Kao je isticao naš ugledni mislilac Dragutin Gostuški, izuzetni ljudi su samim tim neobični, jer su izuzetni. Mi zato ne možemo tražiti od njih da budu ludi na sceni, a krotki u društvu. Trebalo bi da razumemo da su osetljiviji, često spremni za natprosečna psihička uzbuđenja. Zato nije čudno što te uvećane, nagomilane doze uzbuđenja, kod standardizovanih, izazivaju s vremena na vreme svojevrsne šokove. Pa ih izbegavaju. Živimo u svetu skrivenih genija. Ko zna zašto je to dobro. Svako zna bar jednog. Ćute oni, ćutimo i mi. Poneko i uživa.