Stan braće Kolijer – izvor: Pinterest/YouTube
U Njujorku su krajem 19. veka u porodici imućnog ginekologa Hermana Livingstona Kolijera i njegove supruge, operske pevačice (i sestre od tetke) Suzi Frost, rođeni Homer (1881) i Lengli (1885) Kolijer. Prvi je postao advokat, drugi inženjer. Pohađali su Univerzitet Kolumbija. Lengli je tako dobro svirao klavir, da je nastupao i u Karnegi holu. Međutim, kada su se roditelji pod stare dane razveli, braća kao da su okrenula leđa celom svetu. Zatvorili su se u kuću i takoreći prestali da izlaze.
Tokom života, braća Kolijer razvili su opsesiju prema sakupljanju različitih predmeta: knjiga, nameštaja, muzičkih instrumenata, bicikala, kolica za bebe, svećnjaka… I pendreka! Pendrecima su se branili od onih koji su pokušavali da uđu u njihov stan i pobune se zbog prljavštine i skladišta koje su napravili. Kada su obojica umrli, jedan za drugim, u martu 1947. godine, iz kuće je izneseno više od 130 tona predmeta i đubreta! Homer i Lenglej su pronađeni ugušeni – maltene već sahranjeni – ispod tona i tona stvari. A činilo se da su ti predmeti nepotrebni. To je bar drugima tako izgledalo.
Sve novine (dnevne listove su posebno voleli da sakupljaju) obavestile su o njihovom tužnom kraju. U njujorškim psihijatrijskim krugovima počeli su da pominju ,,sindrom braće Kolijer”. Danas se o tome govori otvoreno kao o dispozofobiji, strahu od bacanja stvari. Braća Kolijer završili su kao junaci romana E.L. Doktorova, stripova, a i Dajana Kiton je 1995. godine snimila igrani film čija se priča delimično zasniva na njihovom čudnom životu… Po braći Kolijer je nazvan i mali park u Njujorku, na mestu gde se nekada nalazila njihova kuća u Harlemu. Reklo bi se da se na njihov „slučaj“ gleda sa izuzetnim simpatijama. Ali, onome ko u svojoj zgradi za prve komšije ima ljude slične braći Kolijer, verovatno nije do šale. Svakako poznajete nekog takvog.
Da li je dispozofobija bolest, ili poremećaj u ponašanju? Često smo u prilici da primetimo da izvesni ljudi jednostavno ne mogu da se odreknu određenih predmeta, pre svega odeće, premda ta odeća najčešće nema nikakavu sentimentalnu vrednost. Zatim, nisu u stanju da se ,,rastanu” ni od svega ostalog. Kesa, kutija, boca, krpa, naposletku – ostataka hrane. Današnja medicina dispozofobiju ne smatra bolešću, već znakom opsesivno-kompulsivnog ponašanja
Dispozofobija se prepoznaje već po kući onoga koji je sklon da ništa ne baca. Uostalom, kuća, odnosno stan i jeste svojevrsna slika određene osobe – predstavlja naš um, našu svest, pogled na svet. A dispozofobija uzrokuje snažan ,,remetilački faktor” i nesposobnost da se održi bilo kakav red oko sebe. Tako se kuća pretvara u čudovište što guta sve. Nemoć da se osoba uhvati u koštac sa životom i predmetima koji su u životu potrebni, svakako jeste i odraz duboke potištenosti koja može da pređe u fobiju. A fobija je, kao što je poznato, vrsta moćnog osećanja poznatog kao – strah. Dakle, osobe koje se zatrpavaju nepotrebnim stvarima, te iste stvari najčešće ne obožavaju, kako bi neko mogao da pomisli. Naprotiv, na izvestan način ih se plaše.
Dispozofobija postaje opasna kada čovek koja ima strah od bacanja stvari, počne da sakuplja, tačnije, čuva i đubre. Ukoliko stan čoveka pogođenog dispozofobijom prestane da bude sigurno mesto u pogledu higijenskih uslova, to znači da je potrebna pomoć lekara ili psihoterapeuta. Veza sa stvarnošću se tada gubi. Dispozofobičar ne baca dnevne novine, ni polomljene tanjire, osušene biljke, prazne kutije od lekova, stare račune, ambalažu. I, za kratko vreme, kuća puca od nereda.
Dispozofobičare treba razlikovati od kolekcionara. Jer ovi prvi, za razliku od drugih, ne vode računa o svojim ,,zbirkama”. Naprotiv, sve guraju jedno na drugo. Trgnu se kao opečeni tek kada im neko kaže da nešto treba da bace. Osim toga, ljudi koji se plaše rastanka od predmeta, ne osećaju nikakvo zadovoljstvo što te predmete (bili oni od velike, ili nikakve vrednosti) poseduju. Osećaju se postiđeni kada ih neko opomene i ukaže da su svoj dom uništili i zapustili. U kućama dispozofobičara prvo što se primeti, jeste nered i ustajao miris. Ako ne i pravi smrad. A kao što je svima poznato, lako je skliznuti u haos potpunog nereda i prljavštine.
Ono što nije baš tako jednostavno zaključiti, jeste ko je pravi disopozofobičar. Evo i primera. Đakomo Leopardi (1798-1837), slavni italijanski pesnik, filozof i lingvista, napisao je u jednom pismu:
,,Ne uspevam da utolim glad za knjigama. A posedujem ih toliko mnogo, više nego što mi je potrebno…”
I zaista je bilo tako. Da li ih je sve pročitao? Teško je danas to reći, premda bi matematičari verovatno već našli neki način. U raskošnoj vili aristokratske porodice Leopardi u Rekanatiju (danas je to muzej posvećen ovom književniku) svakako je bilo dovoljno mesta. Nije bilo nereda. Posle pesnikove smrti, pronađeno je više od 20 hiljada knjiga. Sve su pripadale Đakomovoj ličnoj zbirci. I dalje su na istom mestu! Pitamo se, da li je on bio književni dispozofobiičar? Ne! Bio je veliki pesnik. A njima i takvi hirovi pristaju. Kao i svaka ekscenričnost. Grof od San Leoparda, umro je u 39. godini. Živeo je noću, spavao danju, neumereno pio kafu i hranio se uglavnom sladoledom. Na dan smrti, za doručak je pojeo kilogram i po bombona!
Zanimljivo je da je mnogo godina posle Leopardijeve smrti (nikada nije istraženo do kraja gde su završili njegovi posmrtni ostaci) slavni tenor Benjamino Đilji (1890-1957), poštovalac pesnika, a sam i sakupljač predmeta, uspeo da kupi nešto što je pripadalo Leopardiju. Jednu njegovu cipelu…