Koliko je toga što više ne činimo od kako su kompjuteri i svetska računarska mreža postali deo našeg svakodnevnog života, pa i naših misli? Spisak dela koja sada možemo da obavimo za nezamislivo kratko vreme, verovatno je vrlo dugačak, ali svakako nije na odmet da se setimo i onih stvari koje smo praktično do juče redovno radili, a sada više ne. Koliko god bile naizgled beznačajne, one u priličnoj meri utiču na naš način razmišljanja i percepcije života.
Evo tih nekoliko bizarnih primera.
Među njima, takoreći odmah pada u oči pregledanje telefonskih iimenika i posedovanje sopstvenog telefonskog imenika kao beležnice.
U februaru 1878. godine objavljen je, u SAD, prvi javni telefonski imenik. Sadržao je pedeset imena i pedeset brojeva telefona! Od onda, sledećih stotinu i više godina, imenici su bili nezamenljivi. Prepisivali su ih i sami vlasnici telefona, čak pravili neki svoj izbor, a izdavale pošte. Brojevi pretplatnika u štampanim i pisanim imenicima su postajali sve brojniji. Sve do pojave mobilnih telefona i smanjene upotrebe takozvanih fiksnih. Sada, kada tražimo broj telefona neke osobe, ili adresu, pogledamo najpre Fejsbuk ili u imenik našeg pametnog telefona . Fejsbuk je, inače, svakako najveći telefonski imenik na svetu, sa više 2,2 milijarde korisnika. A mi možemo samo da se upitamo koliko brojeva mobilnih telefona pamtino? Da li znamo brojeve naših najbližih, kao što je to nekada bio slučaj sa brojevima fiksnih telefona?
Porodice koje su držale do obrazovanja svojih članova, imale su gotovo obavezno, do nedavno, neku dobru opštu enciklopediju. U kućnoj biblioteci. Muzičku, filmsku ili kakvu uglednu istoriju umetnosti, atlas, zbornik životinja…. Opšte obrazovanje bilo je vezano za štampane knjige, krupne i brojne tomove. Godine 2001, u pepelu Nupedije, rođena je Vikipedija, onlajn, slobodna enciklopedija. Istini za volju, i pre toga, enciklopedije sa sadržajem na kompakt disku, počele su da menjaju tradicionalna papirna izdanja. Međutim, pojava interneta promenila je, u značajnoj meri. apsolutno sve. I zašto sada da pamtimo nekada dobro znanu godine rođenja smrti Antona Pavloviča Čehova, kada za par sekundi možemo da „izguglamo“ taj podatak“? Stare dobre enciklopedije i danas srećom postoje, ali su u priličnoj krizi, premda je većina korisnika svesna da se na Vikipedijinu tačnost ne možemo baš uvek osloniti. Kao što je, upravo suprotno, bio slučaj sa Enciklopedijom Britanikom.
Video klub? Ko još naručuje bilo šta iz video klubova kad postoje striminzi i, uopšte, lako se dolazi do filmova? O YouTube-u da i ne govorimo. “Netfliks“ koji je osnovan 1997. godine kao servis za iznajmljivanje filmova na mreži, za 20 godina se potpuno transformisao i sada ima 125 miliona korisnika. Pored toga, preuzima sve značajniju ulogu u produkciji igranih filmova i serija.
Zatim nešto što je starijima bilo potpuno normalno, a mladi se toga ni ne sećaju: čekanja reda ispred telefonske govornice. Protesti, svađe, opominjanje „gnjavatora“ da prekinu razgovor i postanu svesni da i neko drugi čeka da bi došao do telefona.. Imajući u vidu današnje prilike, mobilni telefoni su odavno osudili na smrt klasične telefonske govornice, odnosno kabine. Doduše, neka vrsta kabina verovatno će i postojati, ali ni nalik onim starim: verovatno sa tač skrinovina koje će nuditi wi-fi vezu, odnosno besplatno korišćenje interneta.
Da li se još uvek neko seća foto-amatera? Mnogi su imali prijatelje koji su u kupatilima ili ostavama imali improvizovane fotografske laboratorije. Uostalom, setimo se procesa izrade fotografija u foto-radnjama. A setimo se i filma „Blow up“! Tako nešto više ne postoji. I „Kodak“ je proglasio bankrot 2012. godine. Ko bi se tome nadao? Digitalna fotografija je pobedila. Zbog toga retko ko više lepi štampane fotografije po albumima…
Ko uopšte moli za pomoć drugu osobu ukoliko nešto ne zna? Nekada biste pozvali onoga za koga ste mislili da bi mogao da zna kako da vam pomogne. Bilo da je reč o nekom podatku, ili zato što vam je pukla guma na biciklu, ili pregoreo osigurač. A sada, sve češće, pomoč tražimo na mreži. YouTube će nas naučiti kako da otpušimo česmu, skinemo žvaku zalepljenu na tepih i još koješta. Da ne pominjemo kuhinju i kuvanje, video instrukcije čine uzaludnim štampane kuvare…
Najzad: škola! Seća li se iko puškica? Ili ceduljica sa tačnim odgovorima koje su nam tokom pismenog sastava slali odlični učenici? Kada je reč o matematici, moje gimnazijsko školovanje prošlo je u potpunoj zavisnosti od jednog Jefte koji je, za razliku od mene, znao matematiku. Očekivala sam njegove cedulje tokom svakog pismenog. Doturao ih je na neverovatne načine. Nikada nas nisu uhvatili, mada su profesori znali da moji tačni odgovori ne bi bili moguć pod poštenim uslovima. Rizik je bio veliki, ali i isplativ. Pozitivna ocena i ojačano drugarstvo. Danas su puškice i cedulje zamenili pametni telefoni i aplikacije poput WhatsApp-a, Viber-a i slično.
Naposletku, ko kupuje dnevne novine kako bi pronašao posao čitajući oglase? Društvene mreže poput LinkedIn-a, kao i razni specijalizovani sajtovi, poslaće vam ponudu mail-om. Što, naravno, ne znači da ćete dobiti posao! Već samo da nećete morati da odete po novine, pročitate oglas, napišete molbu, prošetate se poštu i pošaljete pismo. Pismo u koverti? Ha ha…