Ko je posetio nedavno završeni Sajam knjiga u Beogradu, mogao je svašta da vidi. Knjige toliko različite, da ih ni najrazuzdanija mašta ne bi mogla da spoji u istom prostoru. Ukratko, svašta. Meni su uvek najzanimljiviji pisci. Na svakom štandu sedi bar jedan (i njih malo šta spaja), a kod većih izdavača i više. Spremni su da potpisuju svoja dela. Nižu se i mini-predstavljanja novih kapitalnih izdanja. Tada se pojavljuju i kritičari koji se u novinama inače retko primećuju. Novinari izveštavaju o tome kako su pojedini pisci (ili tek „izletnici“ u književnost) prodali deset hiljada primeraka knjige za samo nekoliko dana. Čak i više.
Možemo samo da nagađamo kako se oni osećaju. Ali ne samo oni, nego i drugi kniževnici savremenici. Dobitnici prestižnih nagrada. NIN- ove, na primer. Ili popularni strani pisci čiji tiraži premašuju milione primeraka. Veruju li oni da ih današnja ogromna popularnost spasava od zaborava? Da ne bude zabune, takvo očekivanje je sasvim prirodno. Posebno kada ga podupiru nove tehnologije i popularnost može da se meri iz minuta u minut. Svi i dalje čitamo Servantesa, Stendala, Čehova, Hemingveja. Oni nisu naši savremenici, a ipak su tu. Očekivanja su, dakle, prisutna.
Međutim, ćudi istorije nije uvek lako predvideti. O tome svedoči više nego zanimljiv leksikon britanskog autora Kristofera Faulera „Knjiga zaboravljenih pisaca“ (The Book od Forgotten Authors). Reč je zapravo o zbirci tekstova iz „Indipendenta“ – „Nevidljivo mastilo“, kolumne koju Fauler piše godinama, a sadrži biografske jedinice o brojnim autorima koji su nekada bili slavni, traženi, štampani i doštampavani, a onda su, sticajem različitih okolnosti, pali u zaborav. Možda bismo se ogrešili ako bismo rekli da su „izašli iz mode“. Ali, nešto slično se dogodlo. U svakom slučaju, pripadali su različitim književnim žanrovima. Ima tu i pisaca kriminalističkih romana, istorijskih, ljubavnih, knjiga za decu, pesnika. Njihove sudbine svedoče od procesu književnog zaborava, odnosno, nezaborava – večnosti. Ova delo je u Velikoj Britaniji predstavljeno kao štivo koje će čitaoca naterati da otrče odmah do prve antikvarnice knjiga. Naime, najviše je primera koji pokazuju da su pojedini stvaroaci nepravedno zaboravljeni. Kao na primer Aleksandar Baron, koji je po Faulerovom mišljenju bio jedan od najboljih pisaca u periodu Drugog svetskog rata, Njegovi romani o stanovnicima Londona, mogu se uporediti sa „Jadnicima“, smatra on. Zašto je onda zaboravljen? Za viktorijnsku spisateljicu Meri Elizabet Bradon, stvar je jasnija. Njen privatni život bio je, naime, suviše skandalozan za to doba. Ona je živela sa svojim izdavačem koji je imao bolesnu ženu. Fauler je uveren da su književna dela, za razliku od filmskih ili muzičkih podložnija zaboravu, onda kada autor nestane sa lica zemlje. Zanimljiva teorija.
Patrik Denis je bio pisac čija su dela pretočena u mjuzikle, pa čak i u dva filma. On je bio u istoriji koji je imao istovremeno tri knjige na top listi načitanijih kniga „Njujork Tajmsa“. Ali, to je bilo 1955. godine. Već sedamdesetih, Denisov humor postao je nerazumljiv, nevažan. Bivši pisac bestselera postao je radnik u „Mekdonaldsu“. Burna osećanja izaziva podatak da kasnije nije hteo da prizna da je nekada bio proslavljeni pripovedač.
Naravno, tu su i pisci koji su dobrovoljno otišli u zaborav jer nisu mogli da podnesu uspeh. Ili oni koji su bili odlični u tome što su radili, međutim, ni kritika, a ni publika u tom trenutku nije imala razumevanja za njihov rad. Da ne pominjemo one koji su prerano umrli. Ili su ih hiroviti izdavači zaboravili. Da, izvesno je da postoji paralelni svet istorije umetnosti. Ali, njega nije lako otkriti. Bar ne onaj koji seže dublje u istoriju. Jedan od najvažnijih činilaca, smatra ovaj britanski istoričar književnosti, ipak je skromnost pisaca. I ne samo skromnost. Nego nedovoljno samopouzdanje. Ako je skromnost iskrena, a ne postoji ni samouverenost (pre svega vera u sopstveni rad) onda su izgledi da pisac opstane, vrlo slabi. Osim ako se ne desi čudo. Kao u slučaju Franca Kafke i njegovog neposlušnog druga Maksa Broda. Osim Kafke i Nikolaj Gogolj se „bavio“ spaljivanjem onog što je napisao. Nije sve spalio. Ostalo je dovoljno za istoriju književnosti.
