Luis Bunjuel se posebno ponosio filmom “Diskretni šarm buržoazije” (francusko-italijansko-španska produkcija, 105 minuta) iz dva razloga: u njega je uspeo da ubaci jedan svoj san, tačnije san o snu (što je oduvek smatrao idealnim načinom da premosti određene segmente priče i tako je produži), te da obznani svoj recept za martini-draj koktel. Jer, bilo je to njegovo piće. Zapravo, i više nego omiljeno, takoreći neodvojivi deo bunjuelovskog raspoloženja koje se moglo osetiti i u drugim filmovima ovog reditelja. U knjizi “Moj poslednji uzdah”, jednoj od najdragocenijih u mojoj kućnoj biblioteci on, između ostalog, opisuje i gradaciju naklonosti prema ovom koktelu. I to ne diskretno šarmantno, već – neodoljivo šarmantno.
“Diskretni šarm buržoazije” jedan je od ključnih filmova snimljenih pre začno pola veka – 1972. godine (tu su, recimo, i “Kum”, “Kabare”, “Oslobađanje”, “Solaris, “Poslednji tango u Parizu”…). Međutim, aktuelnost ovog Bunjuelovog dela je gotovo proročka. Dovoljno ga je pogledati danas (uz svesrdnu preporuku), pa da se uverimo kako su duhovito i iskrenuto, a jasno prikazani odnosi među ljudima. Ljubavni i politički, ali i uloga kriminala na koji se uopšte ne obraća pažnja, zatim i crkve, pa i vojske, odnosno autoriteta uopšte. I smrt je takođe uzeta u obzir. Ali ni njoj se ne pridaje naročiti značaj. Maltene, kao da pripada svetu humora. A i terorizam se kratko, premda upečatljivo, pojavljuje kao nešto za šta ne postoji baš pravi razlog.
Reč buržoazija po svoj prilici nije tu da bismo je doslovno shvatili, već više da naslovom zbuni gledaoca i natera ga da razmisli. Ona postaje mnogo širi i jači simbol, slika ljudskog ponašanja u kojem dominiraju nesporazumi, nepoštovanje i potpuno pobrkane vrednosti. A sve je dato lako, kroz priču o jednom običnom nesporazumu. Bar je to Bunjuel uvek navodio kao svoje nadahnuće.
Luisa Bunjuela (1900-1983) su, naime, privlačile radnje koje se ponavljaju. Njemu i njegovom bliskom saradniku, koscenaristi Žan-Klodu Karijeru (1931-2021), zajednički prijatelj je ispričao priču koja mu se zaista dogodila: pozvao je neke poznanike na večeru, ali je zaboravio da to kaže svojoj ženi. Štaviše, i sam je tog dana zaboravio da dođe kući na večeru! I tako su gosti, uparađeni, sa poklonima i cvećem, zatekli samo domaćicu koja je već večerala i spremala se da legne. Ovo je kasnije postala uvodna scena “Diskretnog šarma buržoazije”. U stvari, tokom čitavog filma, grupa prijatelja nastoji da se okupi na večeri, ali to im nikako ne uspeva, iz najneverovatnijih, i često nelogičnih razloga, koji se tiču svih – već pomenutih – ličnih i društvenih odnosa.
Luis Bunjuel i Žan Klod Karijer napisali su čak pet različitih verzija scenarija, a film je snimljen u Parizu, 1972. godine. Nešto kasnije, kada je “Diskretni šarm buržoazije” već bio nominovan za “Oskara”, meksički novinari uspeli su da uđu u trag Bunjuelu i Karijeru. Odmah su počeli da postavljaju pitanja.
“Don Luise, da li mislite da ćete dobiti ,Oskara’ “?
“Da, uveren sam”, rekao je Bunjuel šaleći se. “Amerikanci imaju neke nedostatke, ali su ljudi od reči”.
Međutim, novinari u Bunjuelovim rečima nisu videli ni šalu, pa ni ironiju. Četiri dana kasnije, većina meksičkih glasila objavila je kako je don Luis Bunjuel kupio “Oskara” za dvadeset pet hiljada dolara! U Los Anđelesu je izbio skandal. Producent je poludeo. Napali su Bunjuela i uporno hteli da doznaju šta ga je snašlo, pa je pričao takve nerazumne stvari? Zašto se tako ponašao?
Očigledno, i njihov smisao za humor je iščezao.
Kako god. Prošle su tri nedelje pakla. A onda je “Diskretni šarm buržoazije” i zaista nagrađen “Oskarom”. Jasno je kakav je (ponovo) bio komentar reditelja “Lepotice dana”, “Viridijane”, “Tog mračnog predmeta želja”, “Fantoma slobode”…:
“Amerikanci imaju mnoge nedostatke, ali su ljudi od reči!”
Bunjuel je, dakle, ostao dosledan svojim šalama i shvatanjima, kao što je, primera radi, i sledeće:
“Pamćenje neprestano napadaju mašta i sanjarije i budući da postoji težnja da verujemo u stvarnost izmišljenog, najzad pretvaramo svoju laž u istinu. To uostalom nije ni mnogo važno, pošto su laž i istina doživljene lično.”