Međutim, uzbudljiva istorija Rima beleži i druga razdoblja prenaseljesnosti, između ostalog, u 2. veku pre nove ere. Računa se da je u Rimu tada živelo između 1,2 i 1,7 miliona ljudi. Horhe Luis Borhes, slavni argentinski pripovedač, smatrao je da je Rim zagonetno mesto i da se ta zagonetka krije u tajanstvenoj melodiji imena – Roma. Podsećao ga je na legendu koja govori da je Rim bilo tajno ime koje su Rimljani pomno čuvali, inače bi bili osuđeni na smrt. Tek kada je obelodanjeno ime, grad je krenuo u susret svojoj zloj sudbini, onoj što je dovela do pada Rimskog carstva.
Da je u Rimu bilo više tajnih (istovremeno vrlo modernih) stvari u svakodnevnom životu, govori i postojanje zanimljivog sloja tadašnjih žitelja. Inače, to je danas vrlo rasprostranjena pojava, tačnije, – zanimanje.

Govorimo o pozivu koji je tada nazivan nomenclator. Nomenklator je bio najčešće rob, potom i slobodni građanin koji je u antičkom Rimu pratio svog gospodara kada bi ovaj izlazio iz kuće. U javnost – u varoš. Njegov posao sastojao se u tome da ga neprekidno –svakog trena –podseća kako se koji važan prolaznik zove (dakle, postojala je i tada zaboravnost koja nas danas muči zbog preopterećenosti informacijama) i ukaže mu koga treba da pozdravi. Jasno, i na koji način. Ko je manje ili više važan. Shodno tome, koje reči i pokrete treba da upotrebi. Nomenklator je dakle bio mozak svoga gazde. Ukoliko ste pomislili da danas tako nešto može da obavi pametni telefon, onda ste ogroman broj ljudi ostavili bez posla.

Rimski šaptač (rad Slavka Krunića)

Kome li je drevni rimski šaptač (ovde prikazan na slici našeg istaknutog umetnika Slavka Krunića), bio od najveće koristi? Političarima, razume se. Zašto? Uz pomoć vernog živog podsetnika oni su se trudili, baš kao i danas da se udvaraju svojim budućim glasačima tokom izborne kampanje! Po svoj prilici, da se smeškaju i obećavaju. Stiče se utisak da ovdašnja izborna kampanja ne poznaje predah i zapravo nikada ne prestaje. Shodno tome, broj šaptača toliko se proširio, poput nekog užasnog i zastrašujućeg bića iz svemira koje je došlo tu da nam uništi preostalu inteligenciju i sposobnost da se na nešto valjano usredsredimo,da se staloženo služimo sopstvenim razumom.

Osim što je bio neka vrsta memorandum hominum, rimski nomenklator mogao je da se bavi i drugim poslovima i da izvršava brojne zadatke. Ono za šta se „specijalizovao“ bilo je lako otkriti kroz dodatak u imenu. Među carevim podanicima postojao je, između ostalih, nomenclator ab admissionis, takozvani ceremonijal majstor koji se brinuo o javnim i ličnim prijemima samog cara. Koga će primiti, kako će to učiniti, a možda i šta će mu reći.

U bogatim kućama rimskih patricija međutim, postojali su „ljudski podsetnici“ – „šaptači“ čiji je zadatak bio da u domus uvedu ili zabrane pristup čoveku koji bi došao u posetu gazdi u nameri da od njega zatraži neku uslugu ili čitav niz usluga.
Nameće se zaključak da je nomenklator nekada bilo važno zanimanje. Zato je i opstalo. U stvari, toliko se razgranalo, da danas ne možemo ni da nabrojimo, ne same šaptače, nego ni društvene nivoe gde se pojavljuju kao glavni akteri. Počev od desk menadžera (portira), raznoraznih sekretara, savetnika, članova upravnih odbora, do samih velikih sila koji predstavljaju „žive podsetnike“ za one manje sile. Tu su uvek da ih podsete kako treba da se ponašaju.

Na ulicama drevnog Rima osećala se gradska vreva, zato su imali i „zebre“ slične današnjim

Ima Borhes pravo: oseća se tu neka vrsta tajnovitosti. Nomenklator nije uvek osoba koju možemo da prepoznamo. Ime ne objašnjava nužno i zanimanje. A možda i nije stvar u skrivanju. Najverovatnije je da se danas ne zna ni ko pije, ni ko plaća. Ili, možda slikovitije: ne zna se više ko je nomenklator – nema pilota u avionu!
Bilo kako bilo, izraz nomenklator danas se upotrebljava i za spisak, registar, popis imena. Nomenklatura označava zbirku stručnih izraza, skup imena i naziva u nekoj naučnoj oblasti, utvrđen način davanja imena biljnim i životinjskim vrstama latinskim ili latinizovanim rečima.

Iako vlada haos među savremenim nomenklatorima, izvesno je da su pređašnji, rimski nomenklatori, dobrim delom napredovali u svom poslu. Premda način njihovog odabira u najmanju ruku ne uliva poverenje, i dalje od došaptavanja mnogo toga zavisi. Osim ukoliko se „vlasnik“ šaptača ne otme te – ne uspevajući da vidi išta ispred sebe, pomućene svesti i ophrvan zaboravnošću – počne da radi po svome, jer mu se „javljaju“ ko zna kakve vizije.

Da li „gazde“ i danas slušaju svoje „šaptače“?