Baldasare Galuppi (izvor – Wikipedia)

Legenda kaže da je upravo zahvaljujući nepoznatom ribaru sa ostrvca Burano kraj Venecije nastao zanat izrade čipke. Naime, pošto je nekako uspeo da odoli pesmi sirena, misleći na svoju voljenu što ga je čekala na ostrvu, neznani ribar je, navodno, na dar od Kraljice Talasa dobio krunu od morske pene. Taj dar bio je zapravo namenjen budućoj nevesti vernog ribara, kako bi je na dan venčanja stavila na glavu. Ljubomorne zbog veličanstvenog poklona koji je dobila njihova prijateljica, devojke sa ostrva Burano pokušale su da podražavaju krunu od pene i započele izradu velova od čipke… Zvanični istorijski podaci govore da su radovi od čipke na Buranu pravljeni još od 16. veka.
Ostrvo Burano, površine 0,21 kvadratnog kilometra, pripada venecijanskoj opštini i nalazi se u severnom delu zaliva. To je zapravo majušni arhipelag , možda još neobičniji od same Venecije. ,,Ulice“ su takođe uglavnom vodene i do kuća se dospeva vodenim putem. A kuće su obojene jarkim bojama. Neki tvrde da svaka boja obeležava određenu porodicu i da je to bio jasan znak kako se bliski rođaci ne bi međusobno ženili i udavali. Drugi pak tvrde da je običaj nastao zbog magle: da bi moreplovci mogli da prepoznaju Burano i sopstvenu kuću kada dolaze.

Upravo tu je prvi put ugledao svetlost jedan od najslavnijih kompozitora komične opere, sonata i duhovne muzike – Baldasare Galupi, nazvan Buranelo (Burančić). Rođen je 18. oktobra 1706. godine, kao sin lokalnog berberina Anđela Galupija. Otac budućeg velikog kompozitora, iako je dobar deo dana provodio brijući stanovnike ostrva, imao je prelep glas. A svirao je i violinu. Nastupao je u jedinoj crkvi na ostrvu. Sva je prilika da je brica bio prvi muzički učitelj svoga sina. Budući da je prava muzička strast, a verovatno i dar, pokretala berberina da svira, on je tu grozničavu želju, zajedno sa talentom, preneo i na malog Baldasarea. Tek što je navršio šesnaestu, odnosno 1722. godine, Baldasare je odlučio da se sasvim osamostali. Napustio je Burano i preselio se u Veneciju gde je svirao orgulje u svim crkvama – gde god bi ga pozvali. Tako je zarađivao za život. Iako je kao kompozitor bio neuk, ipak je odlučio da napiše prvu komičnu operu vrlo zanimljivog naslova – ,,Vera u nestalnost“. Delo je bilo izvedeno u Vičenci i Kjođi. Dečački snovi nisu se ni izdaleka ostvarili. Nagrađen je zvižducima i ismevanjem.
Razočaran, odlučio je da više ne cilja tako visoko i da se posveti poslu berberina! Ali, ne određuje uvek baš čovek sam, već sudbina. Premda je delo doista bilo nevešto napisano, dar mladog Buranela primetio je ugledni venecijanski kompozitor Benedeto Marčelo. On ga je ubedio da se mane brijanja i posveti proučavanju muzike u školi pri Sirotištu neizlečivih (Orfanotrofio degli incurabili), pod upravom kompozitora Antonija Lotija. Sledeće tri godine, Baldasare je izučavao kontrapunkt kao najbolji đak škole. Na žalost, Lotijeva naklonost prema obdarenom učeniku izazivala je ljubomoru ostalih. Boravak u školi postao je nepodnošljiv. Tako se Buranelo ponovo obratio Marčelu i ovoga puta zatražio pomoć. Da mu napiše libreto! Ovaj je odmah pristao. Tako je nastala opera ,,Dorinda“ koja je izvedena u venecijanskom pozorištu ,,San Samuele“, 19. Juna 1729. godine. Bio je to prvi, ali veliki uspeh. I u ovoj, kao i mnogobrojnim sledećim operama, Galupi nije blistao zbog savršenog sklada svog muzičkog rukopisa, već zbog izvorne živosti, dražesnih formi i pevljivosti arija. Taj njegov stil odolevaće čitav niz godina, bez obzira na mode i muzičke promene.
Put ga je potom naveo u London gde je kao muzički direktor pozorišta Hajmarket dirigovao izvođenjem svoje opere ,,Aleksandar u Persiji“. Samo tokom jedne sezone, predstava je izvedena više od dvadeset puta. Naredne dve godine (1741-1743) Galupi je u Londonu komponovao opere serie. Po povratku u Veneciju, podudžbine su se nizale. Postao je najpoznatiji kompozitor severa današnje Italije. Galupijeva porodica se uvećala. Njegova supruga, Adrijana Pavan, iz ugledne venecijanske familije, rodila mu je trojicu sinova. Buranelo je 1762. godine postao kapelmajstor bazilike Svetog Marka i direktor muzičke škole „Ospedale degli incurabili“. Kada je venecijanski gradski advokat jednom prilikom posetio sirotište ,,Orfanotrofio degli Incurabili“ i prisustvovao koncertu štićenica ove ustanove, rekao je u šali kompozitoru Galupiju:
,,Posrećilo vam se maestro što ste na čelu ove ustanove! Među tako dražesnim devojkama!“
Baldasare Galupi mu je odgovorio:
„Ekselencijio, čemu brojne maramice čoveku koji nema nos?“
Sve dok nije navršio 63 godine, obavljao je više poslova istovremeno. U njegovom životu nastao je preokret kada se sprijateljio sa dramskim piscem Karlom Goldonijem. Plod njihove saradnje bile su veličanstvene bufo opere i dramske kantate. Napisao je i više od pedeset sonata za čembalo, sedam koncerata za gudače, tri za flautu, dva za čembalo, čak 27 oratorijuma, i veliki broj duhovnih dela.

Baldasare Galupi imao je 59 godina kada ga je na svoj dvor pozvala Katarina Velika, ruska carica. Poziv je bio lične prirode. U Rusiji je osim bogate plate, kočije na stalnom raspolaganju i mesta kapelmajstora u Sankt Peterburgu, Buranelo postao i dvorski kompozitor. Na njegovim koncertima, kada bi na čembalu svirao sopstvene kompozicije, plemstvo je takoreći padalo u trans. Orkestar je , na žalost bio izuzetno loš i zapušten. Buranelo je dao sve od sebe da ih obuči. ,,Napuštena Didona“ bila je prva Galupijeva opera koja je izvedena u Sankt Peterburgu. Katarina Velika bila je toliko oduševljena da je kompozitoru već sutradan poklonila somotski kaftan izvezen zlatnim nitima, muf i šubaru od hermelina, kao i tabakeru ukrašenu dijamantima. A i hiljadu dukata pride!
Uzalud je carica visoko cenila venecijanskog kompozitora. Dvorski svirači, članovi orkestra, nisu mogli da ga podnesu. Stalno su se svađali sa dirigentom i nastojali da ga oteraju. Zauzvrat, on je povećavao broj i trajanje proba. Psovao ih je na venecijanskom dijalektu. Ali, orkestraši su ostali uporni. Usled neljubaznosti, svađa i neugodnosi različite vrste, Buranelo je naposletku bio prinuđen da ponudi ostavku. I tako se, zbog njihove lenjosti, vratio u domovinu! Zvuči poznato, zar ne?
Veliki poštovalac Galupijevog dela bio je i drugi slavni Venecijanac – Đakomo Kazanova. Sreli su se na Buranelovom putu ka Rusiji:
,,Susreo sam se sa Galupijem nazvanim Buranelo koji se sa prijateljima spremao da ide u Rusiju. Galupi me nije poznavao i bio je iznenađen što je u hotelu naišao na dobru hranu pripremljenu na venecijanski način i čoveka koji mu se obratio na maternjem jeziku. Kada sam mu kazao ko sam, zagrlio me je više puta.“
Bolnički izveštaj kojim se potvrđuje smrt Baldasarea Galupija, nosi datum 3. januar 1785 godine. „U 14 časova u 79. godini (otprilike) izdahnuo je Baldasare Galupi; bolest visoke temperature zbog truljenja u trajanju od dva meseca; sa dekubitom od meseci sedam“.
Tako je Buranelo okončao život u rodnoj Veneciji, a ne “Veneciji Severa”, kako Petrograd i danas nazivaju.