Nordijski bog Votan – ilustracija Georga fon Rosena iz 1886.godine (izvor: Wikipedia)

Nordijski paganski bog Votan ili Vodan pripadao je nemilosrdnim ratnicima, osvajačima i vladarima – Asima. Uz njega su prema severnoevropskim mitovima, bili i Tir, Tor, Loki, Hemdal i Balder. Votan (što je zapravo drugo ime za Odina), bio je prvi i najstariji od Asa. Vladao je svim stvarima. Premda su i drugi bogovi bili moćni, svi su mogli samo da mu budu sluge. A kako bi drugačije? Jer, prema legendi, Votan nije uopšte hajao za bol. Nanosio ga je nemilice drugima, bez i trunke saosećanja, ali ga je hladnokrvno i prihvatao. Najčešće je prikazivan kao visoki starac sede duge brade, jednook i ogrnut šarenom pelerinom. Na glavi mu se isticao šešir širokog oboda, a na ruci prsten. Taj prsten se svake devete noći obnavljao, stvarao se novi,  još lepši. Sa prestola na kojem je sedeo, Votan je posmatrao ceo svet. I svemir takođe! Dva gavrana koja su mu stajala na ramenima, obilazila su zemlju i pripovedala šta se i gde zbiva. Umesto hrane, Votan je “jeo” isključivo vino. Jasno je i zbog čega. On je bio ovaploćenje pomamne sile koja obuzima ljubavnike na vrhuncu strasti, ali i pesničke kada stvaraju, kao i ratnike u borbi. Ukratko, Votan je predstavljao snagu instinkta na vrhuncu, izliv gneva koji prevazilazi ljudsku silu. Pred Votanom, svaki bi se protivnik ukočio od straha. S druge strane, on je bio izumitelj runa, svetog pisma koje je omogućavalo da se misao prenese.

Tako bi, u najkraćem, mogao da glasi sažetak drevnog severnoevropskog mita o bogu Votanu. Druga pak legenda, novijeg datuma, govori o tome da je zlatni Votanov kip trebalo da stoji na malom ostrvu usred Bledskog jezera, tačnije umesto Crkve Uznesenja bležene Device Marije. Da je Hitler pobedio, upravo tu bi se uzdizalo svetilište posvećeno paganskom božanstvu. U tom slučaju hrišćanstvo bi bilo prognano, a zamenila bi ga druga vera sa novom, Hitlerovim svetim pismom, u kojem bi se slavio upravo Votan. Priča o  njemu mogla je da sažme nacistička tumačenja okultnih nauka, severnoevropskih mitova i istočnjačke misli kako bi bila podržana zamisao o izabranoj rasi.

Kao što je poznato, to se nije dogodilo. Nema danas Votanovog hrama na Bledu. Turistima se međutim prepričava sasvim drugačija legenda. O zvonu koje je bilo namenjeno crkvi na malom ostrvu, ali je upalo u jezero tokom oluje dok su ga prenosili. Zvono se oglašava sa dna, isključivo onima koji tokom noći punog meseca umeju da ga čuju. I ispunjava želje. Posetioci svakodnevno obilaze ostrvce ukrcani u lepe lakirane drvene čamce na vesla. Kroz prozirnu i čistu jezersku vodu boje smaragda, do ostrvca se stiže za četvrt sata. Pošto je velika mogućnost da turisti neće čuti zvono sa dna jezera (noćne posete nisu organizovane), ostaje prilika da plate kako bi se zvono na zvoniku i za njih oglasilo i tako im ispunilo želju. Gužva je velika, zvonik jednostavno ne prestaje da radi.

I baš dok je trajala ta letnja idila, dokumentarni film reditelja Mihe Čelara (1970), snimljen pre šest godina, ponovo je prikazan na Slovenačkoj televiziji. Film „Hitlerova biblija“ vraća u sećanje uzbudljivu priču o tome šta se događalo i šta je moglo da se dogodi tokom surovih godina Drugog svetskog rata. Da li su Hitler i njegovi saradnici zaista nameravali da na Bledu podignu hram bogu Votanu i  uz ostale ideje sa različitih strana sveta, zamene, bolje reći, prognaju hrišćanstvo? Jasno, odgovor  bi trebalo da daju istoričari i arheolozi. Međutim, film ipak kod većine podstiče drugačija osećanja. Sve liči na neki san koji, ma kako nestavarn i sumanut bio, deluje na sanjača stvarnije od stvarnosti.

Što se vere tiče, za Adolfa Hitlera može pouzdano reći da je bez sumnje bio – ubeđeni antisemita. I veoma sujeveran čovek. O uticaju protestanskog obrazovanja moglo bi se verovatno raspravljati, što takođe prepuštamo stručnjacima.  Međutim, možemo da postavimo još jedno pitanje: zašto je ideja o Hitlerovoj bibliji i Bledu kao sedištu nove vere tako brzo zaboravljena? Pod uslovom da je uopšte postojala.

Pisana svedočanstva iz vremena Drugog svetskog rata o ovim događajima, kao da su nestala. Ostale su samo priče da je sedamdesetih godina prošlog veka, kada je obezbeđenje radilo svoj posao zbog još jedne Titove posete Bledskom letnjikovcu (nekodašnjioj letnjoj rezidenciji Karađorđevića), na dnu jezera, kraj ostrvca, našlo neobičnu pisaću mašinu. Navodno, bila je to ništa drugo do čuvena „Enigma“, mašima za šifrovanje. Miha Čelar, reditelj i scenarista pomenutog dokumentarca, radeći na „Hitlerovoj bibliji“, oslonio se na dnevnik Jože Jana Iztoka, predratnog komuniste i saradnika OZNA-e. On je brižljivo pisao dnevnik od 1943. do 1945. godine. I sam obavljajući u to vreme špijunski posao, Jan je u ovom planinskom Monte Karlu, ratnom stecištu špijuna, primetio neobične događaje i došao do zaključka da je baš na Bledu trebalo da bude osmišljena nova vera, kao i novo, nacističko sveto pismo. Tim povodom Bled je u nekoliko navrata posetio i Hajnirh Himler, bliski Hitlerov saradnik. Pod njegovom komandom, Nemci su naseljavali Bled, a iz njega bežali bogati tršćanski i bečki Jevreji koji su tu podigli svoje vile. Kako god, takoreći sva dokumenta koja je pominjao drug Iztok u filmu, posle rata su na neobičan način nestala. Zajedno sa prvim primercima Hitlerove biblije. Da li je sve ukradeno, prodato na crnoj berzi ili sklonjeno?

Eto, jasno je sada zašto sve liči na fantastičnu priču. Predivna priroda, romantično jezero sa ostrvcem u sredini. Zvono koje ispunjava želje. A možda je zaista to trebalo da bude svetilište Votana, paganskog boga rata i bola? Ruku na srce, ni u istoriju koju sami proživljavamo ne možemo potpuno da verujemo. Gledamo, ali ne verujemo sopstvenim očima u neverici. I tu lekciju učimo svakodnevno. Onda šta da pomislimo za ono što se desilo, ili je moglo da se desi pre sedamdeset godina? Sva izgleda kao neka surova bajka.

Zato, za kraj, još jedna priča, odnosno – legenda. Bledsko ostrvce pominje se prvi put kada i sam Bled, 1004. godine. Tada je sagrađen i dvorac povrh grada. Tom prilikom je nemački car Hajnrih II poklonio ostrvce biskupu Albuinu. Međutim, mnogo vremena pre toga, ovaj kraj naseljavali su Sloveni. Redovno su obilazili ostrvce na sredini jezera – i to neka sada bude poslednja legenda o Bledu – jer se tu nalazilo jedno svetilište. Svetilište slovenske boginje Žive. Ona je bila zaštitnica  života, ljubavi i plodnosti.